Job 4
1 Then responded Eliphaz the Temanite, and said: —
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 If one attempt a word unto thee, wilt thou be impatient? But, to restrain speech, who, can endure?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Lo! thou hast admonished many, and, slack hands, hast thou been wont to uphold:
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Him that was stumbling, have thy words raised up, and, sinking knees, hast thou strengthened.
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 But, now, it cometh upon thee, and thou despairest, It smiteth even thee, and thou art dismayed.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Is not, thy reverence, thy confidence? And is not, thy hope, the very integrity of thy ways?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Remember, I pray thee, who, being innocent, hath perished, or when, the upright, have been cut off.
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 So far as I have seen, They who plow for iniquity and sow misery, reap the same:
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 By the blast of GOD, they perish, And, by the breath of his nostrils, are they consumed:
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 [Notwithstanding] the roaring of the lion, and the noise of the howling lion, yet, the teeth of the fierce lions, are broken:
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 The strong lion perishing for lack of prey, Even the whelps of the lioness, are scattered.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 But, unto me, something was brought by stealth, —and mine ear caught a whispering of the same:
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 When there were thoughts, from visions of the night, —When deep sleep falleth upon men,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 Dread, came upon me, and trembling, The multitude of my bones, it put in dread:
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 Then, a spirit, over my face, floated along, The hair of my flesh bristled-up:
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 It stood still, but I could not distinguish its appearance, I looked, but there was no form before mine eyes, —A whispering voice, I heard: —
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 Shall, mortal man, be more just than GOD? Or a man be more pure than, his Maker?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Lo! in his own servants, he trusteth not, and, his own messengers, he chargeth with error:
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 How much more the dwellers in houses of clay, which, in the dust, have their foundation, which are crushed sooner than a moth:
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 Betwixt morning and evening, are they broken in pieces, With none to save, they utterly perish:
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Is not their tent-rope within them, torn away? They die, disrobed of wisdom!
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
