Job 31
1 A covenant, I solemnised for mine eyes, —How then could I gaze upon a virgin?
Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
2 Or what would have been my portion of GOD from above? Or what inheritance of the Almighty from on high?
Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
3 Is there not calamity, for the perverse? and misfortune, for the workers of iniquity?
Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
4 Would, he, not see my ways? and of all my steps, take account?
Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
5 Verily I walked not in falsity, nor did my foot haste unto deceit: —
Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
6 Let him weigh me in balances of righteousness, —and let GOD take note of mine integrity!
Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
7 If my goings have swerved from the way, —and, after mine eyes, hath gone my heart, and, to my hands, hath adhered any stain,
Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
8 Let me sow but, another, eat. And let, what I have springing up, be uprooted!
Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
9 If my heart hath been enticed unto a woman, or, by the door of my neighbour, I have lien in wait,
Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
10 Let my wife, grind to another, and, over her, let others bend!
Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
11 Surely that had been a shameful thing! and that an iniquity for the judges!
Јер је то грдило и безакоње за судије.
12 Surely, a fire, had that been, which, unto destruction, would have consumed, and, of all mine increase, had it torn up the root.
Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
13 If I refused the right of my servant, or my handmaid, when they contended with me,
Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
14 What then could I have done when GOD rose up? And, when he visited, what could I have answered him?
Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
15 Did not he who, in the womb, made me, make him? And is not he who formed us in the body one?
Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
16 If I withheld—from pleasure—the poor, or, the eyes of the widow, I dimmed;
Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
17 Or, used to eat my morsel alone, so that the fatherless did not eat thereof;
И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
18 Surely, from my youth, he grew up to me, as to a father, and, from my birth, I acted as guide to her:
Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
19 If I saw one perishing for lack of clothing, or that the needy had no covering;
Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
20 If his loins did not bless me, or if, with the fleece of my lambs, he did not warm himself;
Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
21 If I shook—against the fatherless—my hand, when I saw, in the gate, his need of my help,
Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
22 Let, my shoulder, from the shoulder-blade, fall, and, my arm, from the upper bone, be broken;
Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
23 For, a dread unto me, was calamity from GOD, and, from his majesty, I could not escape.
Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
24 If I made gold my stay, and, to precious metal, said, My confidence!
Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
25 If I rejoiced because great was my substance, and, an abundance, my hand had discovered;
Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
26 If I looked at the sun, when it flashed forth light, or at the moon, majestically marching along;
Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
27 And befooled secretly was my heart, so that my hand kissed my mouth,
И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
28 That too, had been a judicial iniquity, For I should have been false to GOD, above.
И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
29 If rejoiced in the misfortune of him that hated me, or exulted when calamity found him; —
Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
30 Neither did I suffer my palate to sin, by asking, with a curse, for his life:
Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
31 If the men of my household have not said, Oh for some of his flesh—we cannot get filled,
Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
32 Outside, the sojourner lodged not for the night, My doors—to the wayfarer, I threw open.
Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
33 If I covered, like Adam, my transgressions, by hiding in my bosom mine iniquity,
Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
34 Then let me be made to tremble at a great throng, yea let, the contempt of families, terrify me, so that, keeping silence, I shall not go out of the door!
Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
35 Oh that I had one to hear me, Lo! my crossmark, May, the Almighty, answer me! And would that, a book, mine opponent had written!
О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
36 Oh! would I not, upon my shoulder, lift it, or bind it as a crown upon me;
Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
37 The number of my footsteps, I would declare to him, Like a noble, would I draw near to him.
Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
38 If, against me, my ground used to cry out, and, together, my ridges did weep;
Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
39 If, the strength thereof, I used to eat, without payment, and, the soul of the holders thereof, I made groan;
Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
40 Instead of wheat, let there come forth bramble, and, instead of barley, a bad-smelling weed! Ended are the words of Job.
Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
