Job 19
1 Then responded Job, and said: —
А Јов одговори и рече:
2 How long will ye grieve my soul? or crush me with words?
Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3 These ten times, have ye reviled me, Shameless ye wrong me.
Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4 And even if indeed I have erred, with myself lodgeth mine error.
Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5 If indeed, against me, ye must needs magnify yourselves, and plead, against me, my reproach.
Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6 Know, then, that, God, hath overthrown me, and, within his net, enclosed me.
Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7 Lo! I cry—out: Violence! but receive no answer, I cry aloud, but there is no vindication;
Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8 My way, hath he walled up, that I cannot pass, and, upon my paths, hath he made darkness rest;
Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9 My glory—from off me, hath he stripped, and hath removed the crown of my head;
Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10 He hath ruined me on every side, and I am gone, and he hath taken away—like a tree—my hope;
Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11 Yea he hath kindled against me his anger, and accounted me towards him like unto his adversaries;
Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12 Together, enter his troops and have cast up, against me, their mound, and have encamped all around my tent;
Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13 My Brethren—from beside me, hath he moved far away, and, mine acquaintance, are wholly estranged from me;
Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14 Failed me, have my near of kin, and, mine intimate acquaintances, have forgotten me;
Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15 Ye guests of my house and my maidens, A stranger, have ye accounted me, An alien, have I become in their eyes;
Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16 To mine own servant, I called, and he would not answer, With mine own mouth, I kept entreating him;
Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17 My breath, is strange to my wife, and I am loathsome to the sons of my own mother;
Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18 Even young children, despise me, I rise up, and they speak against me;
Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19 All the men of mine intimate circle abhor me, and, these whom I loved, have turned against me;
Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20 Unto my skin and unto my flesh, have my bones cleaved, and I have escaped with the akin of my teeth.
За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21 Pity me! pity me! ye, my friends, for, the hand of GOD, hath stricken me!
Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22 Wherefore should ye persecute me as GOD? and, with my flesh, should not he satisfied?
Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23 Oh, then, that my words, could be written, Oh that, in a record, they could be inscribed:
О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24 That, with a stylus of iron and [with] lead, for all time—in the rock, they could be graven!
Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25 But, I, know that, my redeemer, liveth, and, as the Last over [my] dust, will he arise;
Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26 And, though, after my skin is struck off, this [followeth], yet, apart from my flesh, shall I see GOD:
И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27 Whom, I myself, shall see, on my side, and, mine own eyes, [shall] have looked upon, and not those of a stranger. Exhausted are my deepest desires in my bosom!
Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28 Surely ye should say—Why should we persecute him? seeing, the root of the matter, is found in me.
Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29 Be ye afraid—on your part—of the face of the sword, because, wrath, [bringeth] the punishments of the sword, to the end ye may know the Almighty.
Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
