Job 13
1 Lo! all [this], hath mine own eye seen, —Mine ear hath heard and understood it:
Ето, све је то видело око моје, чуло ухо моје, и разумело.
2 Just as ye know, I too, know, I, fall not short, of you.
Шта ви знате, знам и ја, нисам гори од вас.
3 But indeed, I, unto the Almighty, would speak, and, to direct my argument unto GOD, would I be well pleased.
Ипак бих говорио са Свемогућим, и рад сам с Богом правдати се.
4 For, in truth, ye, do besmear with falsehood, Worthless physicians, all of you!
Јер ви измишљате лажи, сви сте залудни лекари.
5 Oh that ye would, altogether hold your peace, and it should serve you for wisdom!
О да бисте сасвим ћутали! Били бисте мудри.
6 Hear, I pray you, the argument of my mouth, and, to the pleadings of my lips, give heed: —
Чујте мој одговор, и слушајте разлоге уста мојих.
7 Is it, for God, ye would speak perversely? And, for him, would ye speak deceit:
Треба ли да говорите за Бога неправду или превару да говорите за Њ?
8 Even, for him, would ye be partial? Or, for GOD, would ye [so] plead?
Треба ли да Му гледате ко је? Треба ли да се препирете за Бога?
9 Would it be well, when he searched you out? Or, as one might jest with a mortal, would ye jest, with him?
Хоће ли бити добро кад вас стане испитивати? Хоћете ли Га преварити као што се вара човек?
10 He will, severely rebuke, you, if ye are secretly partial.
Заиста ће вас карати, ако тајно узгледате ко је.
11 Shall not, his majesty, overwhelm you? and, the dread of him, fall upon you?
Величанство Његово неће ли вас уплашити? И страх Његов неће ли вас спопасти?
12 Are not your memorable sayings, proverbs of ashes? Breastworks of clay, your breastworks?
Спомени су ваши као пепео, и ваше висине као гомиле блата.
13 Quietly let me alone, that, I, may speak out, then let come on me, what may.
Ћутите и пустите ме да ја говорим, па нека ме снађе шта му драго.
14 In any case, I will take up my flesh in my teeth, and, my life, will I put in my hand:
Зашто бих кидао месо своје својим зубима и душу своју метао у своје руке?
15 Lo! he may slay me, [yet], for him, will I wait, —Nevertheless, my ways—unto his face, will I show to be right:
Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у Њ, али ћу бранити путеве своје пред Њим.
16 Even he, will be on my side—unto salvation, For, not before his face, shall any impious person come.
И Он ће ми бити спасење, јер лицемер неће изаћи преда Њ.
17 Hear ye patiently my speech, and be my declaration in your ears.
Слушајте добро беседу моју, и нека вам уђе у уши шта ћу исказати.
18 Lo! I pray you, I have set forth in order a plea, I know that, I, shall be found right.
Ево, спремио сам парбу своју, знам да ћу бити прав.
19 Who is it that shall contend with me? For, now, if I should hold my peace, why! I should breathe my last!
Ко ће се прети са мном? Да сад умукнем, издахнуо бих.
20 Only, two things, do thou not with me, then, from thy face, will I not hide me: —
Само двоје немој ми учинити, па се нећу крити од лица Твог.
21 Thy hand—from off me, take thou far away, and, thy terror, let it not startle me!
Уклони руку своју од мене, и страх Твој да ме не страши.
22 Then call thou, and, I, will answer, Or I will speak, and reply thou unto me.
Потом зови ме, и ја ћу одговарати; или ја да говорим, а Ти ми одговарај.
23 How many are mine iniquities and sins? My transgression and my sin, let me know!
Колико је безакоња и греха мојих? Покажи ми преступ мој и грех мој.
24 Wherefore, thy face, shouldst thou hide? Or count me, as an enemy to thee?
Зашто скриваш лице своје и држиш ме за непријатеља свог?
25 A driven leaf, wilt thou cause to tremble? Or, dry stubble, wilt thou pursue?
Хоћеш ли скршити лист који носи ветар или ћеш гонити суву сламку,
26 For thou writest, against me, bitter things, and dost make me inherit the iniquities of my youth;
Кад ми пишеш горчине, и дајеш ми у наследство грехе младости моје,
27 And thou dost put—in the stocks—my feet, and observest all my paths, Against the roots of my feet, thou dost cut out a bound;
И мећеш ноге моје у кладе, и пазиш на све стазе моје и идеш за мном устопце?
28 And, a man himself, as a rotten thing, weareth out, as a garment which the moth hath eaten.
А он се распада као трулина, као хаљина коју једе мољац.
