Psalms 39
1 For the Chief Musician, for Jeduthun. A Psalm of David. I said, I will take heed to my ways, that I sin not with my tongue: I will keep my mouth with a bridle, while the wicked is before me.
Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
2 I was dumb with silence, I held my peace, even from good; and my sorrow was stirred.
Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,
3 My heart was hot within me; while I was musing the fire kindled: [then] spake I with my tongue:
Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:
4 LORD, make me to know mine end, and the measure of my days, what it is; let me know how frail I am.
Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
5 Behold, thou hast made my days [as] handbreadths; and mine age is as nothing before thee: surely every man at his best estate is altogether vanity. (Selah)
Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.
6 Surely every man walketh in a vain shew: surely they are disquieted in vain: he heapeth up [riches], and knoweth not who shall gather them.
Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
7 And now, Lord, what wait I for? my hope is in thee.
Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.
8 Deliver me from all my transgressions: make me not the reproach of the foolish.
Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.
9 I was dumb, I opened not my mouth; because thou didst it.
Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.
10 Remove thy stroke away from me: I am consumed by the blow of thine hand.
Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.
11 When thou with rebukes dost correct man for iniquity, thou makest his beauty to consume away like a moth: surely every man is vanity. (Selah)
Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.
12 Hear my prayer, O LORD, and give ear unto my cry; hold not thy peace at my tears: for I am a stranger with thee, a sojourner, as all my fathers were.
Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.
13 O spare me, that I may recover strength, before I go hence, and be no more.
Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.
