John 11
1 Now a certain man was sick, Lazarus of Bethany, of the village of Mary and her sister Martha.
Беше пак један болесник, Лазар из Витаније из села Марије и Марте, сестре њене.
2 And it was that Mary which anointed the Lord with ointment, and wiped his feet with her hair, whose brother Lazarus was sick.
(А Марија, које брат Лазар боловаше, беше она што помаза Господа миром и отре ноге Његове својом косом.)
3 The sisters therefore sent unto him, saying, Lord, behold, he whom thou lovest is sick.
Онда послаше сестре к Њему говорећи: Господе! Гле, онај који Ти је мио болестан је.
4 But when Jesus heard it, he said, This sickness is not unto death, but for the glory of God, that the Son of God may be glorified thereby.
А кад чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се прослави Син Божји с ње.
5 Now Jesus loved Martha, and her sister, and Lazarus.
А Исус љубљаше Марту и сестру њену и Лазара.
6 When therefore he heard that he was sick, he abode at that time two days in the place where he was.
А кад чу да је болестан, тада оста два дана на оном месту где беше.
7 Then after this he saith to the disciples, Let us go into Judaea again.
А потом рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју.
8 The disciples say unto him, Rabbi, the Jews were but now seeking to stone thee; and goest thou thither again?
Ученици Му рекоше: Рави! Сад Јудејци хтедоше да Те убију камењем, па опет хоћеш да идеш онамо?
9 Jesus answered, Are there not twelve hours in the day? If a man walk in the day, he stumbleth not, because he seeth the light of this world.
Исус одговори: Није ли дванаест сахата у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види видело овог света;
10 But if a man walk in the night, he stumbleth, because the light is not in him.
А ко иде ноћу спотиче се, јер нема видела у њему.
11 These things spake he: and after this he saith unto them, Our friend Lazarus is fallen asleep; but I go, that I may awake him out of sleep.
Ово каза, и потом им рече: Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим.
12 The disciples therefore said unto him, Lord, if he is fallen asleep, he will recover.
Онда Му рекоше ученици Његови: Господе! Ако је заспао, устаће.
13 Now Jesus had spoken of his death: but they thought that he spake of taking rest in sleep.
А Исус им рече за смрт његову, а они мишљаху да говори за спавање сна.
14 Then Jesus therefore said unto them plainly, Lazarus is dead.
Тада им Исус каза управо: Лазар умре.
15 And I am glad for your sakes that I was not there, to the intent ye may believe; nevertheless let us go unto him.
И мило ми је вас ради што нисам био онамо да верујете; него хајдемо к њему.
16 Thomas therefore, who is called Didymus, said unto his fellow-disciples, Let us also go, that we may die with him.
Онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим.
17 So when Jesus came, he found that he had been in the tomb four days already.
А кад дође Исус нађе га, а он већ четири дана у гробу.
18 Now Bethany was nigh unto Jerusalem, about fifteen furlongs off;
(А Витанија беше близу Јерусалима око петнаест потркалишта.)
19 and many of the Jews had come to Martha and Mary, to console them concerning their brother.
И многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим.
20 Martha therefore, when she heard that Jesus was coming, went and met him: but Mary still sat in the house.
Кад Марта дакле чу да Исус иде, изађе преда Њ, а Марија сеђаше дома.
21 Martha therefore said unto Jesus, Lord, if thou hadst been here, my brother had not died.
Онда рече Марта Исусу: Господе! Да си Ти био овде не би мој брат умро.
22 And even now I know that, whatsoever thou shalt ask of God, God will give thee.
А и сад знам да шта заиштеш у Бога даће ти Бог.
23 Jesus saith unto her, Thy brother shall rise again.
Исус јој рече: Брат ће твој устати.
24 Martha saith unto him, I know that he shall rise again in the resurrection at the last day.
Марта Му рече: Знам да ће устати о васкрсењу, у последњи дан.
25 Jesus said unto her, I am the resurrection, and the life: he that believeth on me, though he die, yet shall he live:
А Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који верује мене ако и умре живеће.
И ниједан који живи и верује мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово? (aiōn g165)
27 She saith unto him, Yea, Lord: I have believed that thou art the Christ, the Son of God, [even] he that cometh into the world.
Рече Му: Да, Господе! Ја веровах да си Ти Христос, Син Божји који је требало да дође на свет.
28 And when she had said this, she went away, and called Mary her sister secretly, saying, The Master is here, and calleth thee.
И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију, сестру своју говорећи: Учитељ је дошао, и зове те.
29 And she, when she heard it, arose quickly, and went unto him.
А она кад чу, уста брзо и отиде к Њему.
30 (Now Jesus was not yet come into the village, but was still in the place where Martha met him.)
Јер Исус још не беше дошао у село, него беше на оном месту где Га срете Марта.
31 The Jews then which were with her in the house, and were comforting her, when they saw Mary, that she rose up quickly and went out, followed her, supposing that she was going unto the tomb to weep there.
А Јудејци онда који беху с њом у кући и тешаху је, кад видеше Марију да брзо уста и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче онамо.
32 Mary therefore, when she came where Jesus was, and saw him, fell down at his feet, saying unto him, Lord, if thou hadst been here, my brother had not died.
А Марија како дође где беше Исус, и виде Га, паде на ноге Његове говорећи Му: Господе! Да си Ти био овде, не би умро мој брат.
33 When Jesus therefore saw her weeping, and the Jews [also] weeping which came with her, he groaned in the spirit, and was troubled,
Онда Исус кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, згрози се у духу, и сам постаде жалостан.
34 and said, Where have ye laid him? They say unto him, Lord, come and see.
И рече: Где сте га метнули? Рекоше Му: Господе! Хајде да видиш.
35 Jesus wept.
Ударише сузе Исусу.
36 The Jews therefore said, Behold how he loved him!
Онда Јудејци говораху: Гледај како га љубљаше,
37 But some of them said, Could not this man, which opened the eyes of him that was blind, have caused that this man also should not die?
А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слепцу учинити да и овај не умре?
38 Jesus therefore again groaning in himself cometh to the tomb. Now it was a cave, and a stone lay against it.
А Исус опет се згрози у себи, и дође на гроб; а беше пећина, и камен лежаше на њој.
39 Jesus saith, Take ye away the stone. Martha, the sister of him that was dead, saith unto him, Lord, by this time he stinketh: for he hath been [dead] four days.
Исус рече: Узмите камен. Рече Му Марта, сестра оног што је умро: Господе! Већ смрди; јер су четири дана како је умро.
40 Jesus saith unto her, Said I not unto thee, that, if thou believedst, thou shouldest see the glory of God?
Исус јој рече: Не рекох ли ти да ако верујеш видећеш славу Божју?
41 So they took away the stone. And Jesus lifted up his eyes, and said, Father, I thank thee that thou heardest me.
Узеше, дакле, камен где лежаше мртвац; а Исус подиже очи горе, и рече: Оче! Хвала Ти што си ме услишио.
42 And I knew that thou hearest me always: but because of the multitude which standeth around I said it, that they may believe that thou didst send me.
А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верују да си ме Ти послао.
43 And when he had thus spoken, he cried with a loud voice, Lazarus, come forth.
И ово рекавши зовну гласно: Лазаре! Изиђи напоље.
44 He that was dead came forth, bound hand and foot with grave-clothes; and his face was bound about with a napkin. Jesus saith unto them, Loose him, and let him go.
И изиђе мртвац обавит платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Исус им рече: Разрешите га и пустите нек иде.
45 Many therefore of the Jews, which came to Mary and beheld that which he did, believed on him.
Онда многи од Јудејаца који беху дошли к Марији и видеше шта учини Исус, вероваше Га.
46 But some of them went away to the Pharisees, and told them the things which Jesus had done.
А неки од њих отидоше к фарисејима и казаше им шта учини Исус.
47 The chief priests therefore and the Pharisees gathered a council, and said, What do we? for this man doeth many signs.
Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: Шта ћемо чинити? Човек овај чини многа чудеса.
48 If we let him thus alone, all men will believe on him: and the Romans will come and take away both our place and our nation.
Ако га оставимо тако, сви ће га веровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.
49 But a certain one of them, Caiaphas, being high priest that year, said unto them, Ye know nothing at all,
А један од њих, по имену Кајафа, који оне године беше поглавар свештенички, рече им: Ви не знате ништа;
50 nor do ye take account that it is expedient for you that one man should die for the people, and that the whole nation perish not.
И не мислите да је нама боље да један човек умре за народ, неголи да народ сав пропадне.
51 Now this he said not of himself: but being high priest that year, he prophesied that Jesus should die for the nation;
А ово не рече сам од себе, него, будући поглавар свештенички оне године, прорече да Исусу ваља умрети за народ;
52 and not for the nation only, but that he might also gather together into one the children of God that are scattered abroad.
И не само за народ, него да и расејану децу Божију скупи уједно.
53 So from that day forth they took counsel that they might put him to death.
Од тога, дакле, дана договорише се да Га убију.
54 Jesus therefore walked no more openly among the Jews, but departed thence into the country near to the wilderness, into a city called Ephraim; and there he tarried with the disciples.
А Исус више не хођаше јавно по Јудејцима, него оданде отиде у крај близу пустиње у град по имену Јефрем, и онде хођаше с ученицима својим.
55 Now the passover of the Jews was at hand: and many went up to Jerusalem out of the country before the passover, to purify themselves.
А беше близу пасха јеврејска, и многи из оног краја дођоше у Јерусалим пре пасхе да се очисте.
56 They sought therefore for Jesus, and spake one with another, as they stood in the temple, What think ye? That he will not come to the feast?
Тада тражаху Исуса, и стојећи у цркви говораху међу собом: Шта мислите ви зашто не долази на празник?
57 Now the chief priests and the Pharisees had given commandment, that, if any man knew where he was, he should shew it, that they might take him.
А главари свештенички и фарисеји издаше заповест ако Га ко опази где је, да јави да Га ухвате.
