James 1
1 James, a servant of God and of the Lord Jesus Christ, to the twelve tribes which are of the Dispersion, greeting.
Од Јакова, Бога и Господа Исуса Христа слуге, свима дванаест колена расејаним по свету поздравље.
2 Count it all joy, my brethren, when ye fall into manifold temptations;
Сваку радост имајте, браћо моја, кад падате у различне напасти,
3 Knowing that the proof of your faith worketh patience.
Знајући да кушање ваше вере гради трпљење;
4 And let patience have [its] perfect work, that ye may be perfect and entire, lacking in nothing.
А трпљење нека дело довршује, да будете савршени и цели без икакве мане.
5 But if any of you lacketh wisdom, let him ask of God, who giveth to all liberally and upbraideth not; and it shall be given him.
Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога који даје свакоме без разлике и не кори никога, и даће му се;
6 But let him ask in faith, nothing doubting: for he that doubteth is like the surge of the sea driven by the wind and tossed.
Али нека иште с вером, не сумњајући ништа; јер који се сумња он је као морски валови, које ветрови подижу и размећу.
7 For let not that man think that he shall receive anything of the Lord;
Јер такав човек нека не мисли да ће примити шта од Бога.
8 a doubleminded man, unstable in all his ways.
Који двоуми непостојан је у свима путевима својим.
9 But let the brother of low degree glory in his high estate:
А понижени брат нека се хвали висином својом;
10 and the rich, in that he is made low: because as the flower of the grass he shall pass away.
А богати својом понизношћу; јер ће проћи као цвет травни.
11 For the sun ariseth with the scorching wind, and withereth the grass; and the flower thereof falleth, and the grace of the fashion of it perisheth: so also shall the rich man fade away in his goings.
Јер сунце огреја с врућином, и осуши траву, и цвет њен отпаде, и красота лица њена погибе; тако ће и богати у хођењу свом увенути.
12 Blessed is the man that endureth temptation: for when he hath been approved, he shall receive the crown of life, which [the Lord] promised to them that love him.
Благо човеку који претрпи напаст; јер кад буде кушан примиће венац живота, који Бог обрече онима који га љубе.
13 Let no man say when he is tempted, I am tempted of God: for God cannot be tempted with evil, and he himself tempteth no man:
Ниједан кад се куша да не говори: Бог ме куша; јер се Бог не може злом искушати, и Он не куша никога;
14 but each man is tempted, when he is drawn away by his own lust, and enticed.
Него сваког куша његова сласт, која га вуче и мами.
15 Then the lust, when it hath conceived, beareth sin: and the sin, when it is fullgrown, bringeth forth death.
Тада затрудневши сласт рађа грех; а грех учињен рађа смрт.
16 Be not deceived, my beloved brethren.
Не варајте се, љубазна браћо моја!
17 Every good gift and every perfect boon is from above, coming down from the Father of lights, with whom can be no variation, neither shadow that is cast by turning.
Сваки добри дар и сваки поклон савршени одозго је, долази од Оца светлости, у ког нема промењивања ни мењања видела и мрака;
18 Of his own will he brought us forth by the word of truth, that we should be a kind of firstfruits of his creatures.
Јер нас драговољно породи речју истине, да будемо новина од Његовог створења.
19 Ye know [this], my beloved brethren. But let every man be swift to hear, slow to speak, slow to wrath:
Зато, љубазна браћо моја, нека буде сваки човек брз чути а спор говорити и спор срдити се.
20 for the wrath of man worketh not the righteousness of God.
Јер срдња човечија не чини правде Божије.
21 Wherefore putting away all filthiness and overflowing of wickedness, receive with meekness the implanted word, which is able to save your souls.
Зато одбаците сваку нечистоту и сувишак злобе, и с кротошћу примите усађену реч која може спасти душе ваше.
22 But be ye doers of the word, and not hearers only, deluding your own selves.
Будите, пак, творци речи, а не само слушачи, варајући сами себе.
23 For if any one is a hearer of the word, and not a doer, he is like unto a man beholding his natural face in a mirror:
Јер ако ко слуша реч а не твори, он је као човек који гледа лице тела свог у огледалу;
24 for he beholdeth himself, and goeth away, and straightway forgetteth what manner of man he was.
Јер се огледа па отиде, и одмах заборави какав беше.
25 But he that looketh into the perfect law, the [law] of liberty, and [so] continueth, being not a hearer that forgetteth, but a doer that worketh, this man shall be blessed in his doing.
Али који провиди у савршени закон слободе и остане у њему, и не буде заборавни слушач, него творац дела, онај ће бити блажен у делу свом.
26 If any man thinketh himself to be religious, while he bridleth not his tongue but deceiveth his heart, this man’s religion is vain.
Ако који од вас мисли да верује, и не зауздава језик своЈ, него вара срце своје, његова је вера узалуд.
27 Pure religion and undefiled before our God and Father is this, to visit the fatherless and widows in their affliction, [and] to keep himself unspotted from the world.
Јер вера чиста и без мане пред Богом и Оцем јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама, и држати себе неопогањеног од света.
