Hebrews 6
1 Wherefore let us cease to speak of the first principles of Christ, and press on unto perfection; not laying again a foundation of repentance from dead works, and of faith toward God,
Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвих дела, и вере у Бога,
2 of the teaching of baptisms, and of laying on of hands, and of resurrection of the dead, and of eternal judgment. (aiōnios g166)
Науке крштења, и стављања руку, и васкрсења мртвих, и суда вечног. (aiōnios g166)
3 And this will we do, if God permit.
И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
4 For as touching those who were once enlightened and tasted of the heavenly gift, and were made partakers of the Holy Ghost,
Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог,
И окусили добру реч Божју, и силу оног света, и отпали, (aiōn g165)
6 and [then] fell away, it is impossible to renew them again unto repentance; seeing they crucify to themselves the Son of God afresh, and put him to an open shame.
Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег.
7 For the land which hath drunk the rain that cometh oft upon it, and bringeth forth herbs meet for them for whose sake it is also tilled, receiveth blessing from God:
Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
8 but if it beareth thorns and thistles, it is rejected and nigh unto a curse; whose end is to be burned.
А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпосле сажеже.
9 But, beloved, we are persuaded better things of you, and things that accompany salvation, though we thus speak:
Али од вас, љубазни, надамо се бољем и шта се држи спасења, ако и говоримо тако.
10 for God is not unrighteous to forget your work and the love which ye shewed toward his name, in that ye ministered unto the saints, and still do minister.
Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово, послуживши светима и служећи.
11 And we desire that each one of you may shew the same diligence unto the fulness of hope even to the end:
Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се нада одржи тврдо до самог краја;
12 that ye be not sluggish, but imitators of them who through faith and patience inherit the promises.
Да не будете лениви, него да се угледате на оне који вером и трпљењем добијају обећања.
13 For when God made promise to Abraham, since he could swear by none greater, he sware by himself,
Јер кад Бог Авраму обећа, не имајући ничим већим да се закуне, закле се собом,
14 saying, Surely blessing I will bless thee, and multiplying I will multiply thee.
Говорећи: Заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
15 And thus, having patiently endured, he obtained the promise.
И тако трпећи дуго, доби обећање.
16 For men swear by the greater: and in every dispute of theirs the oath is final for confirmation.
Јер се људи већим куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
17 Wherein God, being minded to shew more abundantly unto the heirs of the promise the immutability of his counsel, interposed with an oath:
Зато и Бог кад хтеде наследницима обећања обилније да покаже тврђу завета свог, учини посредника клетву:
18 that by two immutable things, in which it is impossible for God to lie, we may have a strong encouragement, who have fled for refuge to lay hold of the hope set before us;
Да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која нам је дана,
19 which we have as an anchor of the soul, [a hope] both sure and stedfast and entering into that which is within the veil;
Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завесе,
