Acts 27
1 And when it was determined that we should sail for Italy, they delivered Paul and certain other prisoners to a centurion named Julius, of the Augustan band.
И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
2 And embarking in a ship of Adramyttium, which was about to sail unto the places on the coast of Asia, we put to sea, Aristarchus, a Macedonian of Thessalonica, being with us.
А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
3 And the next day we touched at Sidon: and Julius treated Paul kindly, and gave him leave to go unto his friends and refresh himself.
И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
4 And putting to sea from thence, we sailed under the lee of Cyprus, because the winds were contrary.
И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
5 And when we had sailed across the sea which is off Cilicia and Pamphylia, we came to Myra, [a city] of Lycia.
И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
6 And there the centurion found a ship of Alexandria sailing for Italy; and he put us therein.
И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
7 And when we had sailed slowly many days, and were come with difficulty over against Cnidus, the wind not further suffering us, we sailed under the lee of Crete, over against Salmone;
И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
8 and with difficulty coasting along it we came unto a certain place called Fair Havens; nigh whereunto was the city of Lasea.
И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
9 And when much time was spent, and the voyage was now dangerous, because the Fast was now already gone by, Paul admonished them,
А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
10 and said unto them, Sirs, I perceive that the voyage will be with injury and much loss, not only of the lading and the ship, but also of our lives.
Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
11 But the centurion gave more heed to the master and to the owner of the ship, than to those things which were spoken by Paul.
Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
12 And because the haven was not commodious to winter in, the more part advised to put to sea from thence, if by any means they could reach Phoenix, and winter [there]; [which is] a haven of Crete, looking north-east and south-east.
А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
13 And when the south wind blew softly, supposing that they had obtained their purpose, they weighed anchor and sailed along Crete, close in shore.
И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
14 But after no long time there beat down from it a tempestuous wind, which is called Euraquilo:
Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
15 and when the ship was caught, and could not face the wind, we gave way [to it], and were driven.
А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
16 And running under the lee of a small island called Cauda, we were able, with difficulty, to secure the boat:
А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
17 and when they had hoisted it up, they used helps, under-girding the ship; and, fearing lest they should be cast upon the Syrtis, they lowered the gear, and so were driven.
Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
18 And as we laboured exceedingly with the storm, the next day they began to throw [the freight] overboard;
А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
19 and the third day they cast out with their own hands the tackling of the ship.
И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
20 And when neither sun nor stars shone upon [us] for many days, and no small tempest lay on [us], all hope that we should be saved was now taken away.
А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
21 And when they had been long without food, then Paul stood forth in the midst of them, and said, Sirs, ye should have hearkened unto me, and not have set sail from Crete, and have gotten this injury and loss.
И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
22 And now I exhort you to be of good cheer: for there shall be no loss of life among you, but [only] of the ship.
И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
23 For there stood by me this night an angel of the God whose I am, whom also I serve,
Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
24 saying, Fear not, Paul; thou must stand before Caesar: and lo, God hath granted thee all them that sail with thee.
Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
25 Wherefore, sirs, be of good cheer: for I believe God, that it shall be even so as it hath been spoken unto me.
Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
26 Howbeit we must be cast upon a certain island.
Али ваља нам доћи на једно острво.
27 But when the fourteenth night was come, as we were driven to and fro in the [sea of] Adria, about midnight the sailors surmised that they were drawing near to some country;
А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
28 and they sounded, and found twenty fathoms: and after a little space, they sounded again, and found fifteen fathoms.
И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
29 And fearing lest haply we should be cast ashore on rocky ground, they let go four anchors from the stern, and wished for the day.
Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
30 And as the sailors were seeking to flee out of the ship, and had lowered the boat into the sea, under colour as though they would lay out anchors from the foreship,
А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
31 Paul said to the centurion and to the soldiers, Except these abide in the ship, ye cannot be saved.
Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
32 Then the soldiers cut away the ropes of the boat, and let her fall off.
Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
33 And while the day was coming on, Paul besought them all to take some food, saying, This day is the fourteenth day that ye wait and continue fasting, having taken nothing.
А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
34 Wherefore I beseech you to take some food: for this is for your safety: for there shall not a hair perish from the head of any of you.
Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
35 And when he had said this, and had taken bread, he gave thanks to God in the presence of all: and he brake it, and began to eat.
И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
36 Then were they all of good cheer, and themselves also took food.
Онда се сви развеселивши и они једоше.
37 And we were in all in the ship two hundred threescore and sixteen souls.
А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
38 And when they had eaten enough, they lightened the ship, throwing out the wheat into the sea.
И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39 And when it was day, they knew not the land: but they perceived a certain bay with a beach, and they took counsel whether they could drive the ship upon it.
А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
40 And casting off the anchors, they left them in the sea, at the same time loosing the bands of the rudders; and hoisting up the foresail to the wind, they made for the beach.
И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
41 But lighting upon a place where two seas met, they ran the vessel aground; and the foreship struck and remained unmoveable, but the stern began to break up by the violence [of the waves].
А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
42 And the soldiers’ counsel was to kill the prisoners, lest any [of them] should swim out, and escape.
А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
43 But the centurion, desiring to save Paul, stayed them from their purpose; and commanded that they which could swim should cast themselves overboard, and get first to the land:
Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
44 and the rest, some on planks, and some on [other] things from the ship. And so it came to pass, that they all escaped safe to the land.
А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
