Romans 9
1 I am speaking the truth as one in union with Christ; it is no lie; and my conscience, enlightened by the Holy Spirit,
Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим:
2 bears me out when I say that there is a great weight of sorrow on me and that my heart is never free from pain.
Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;
3 I could wish that I were myself accursed and severed from the Christ, for the sake of my people – my own flesh and blood.
Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу,
4 For they are Israelites, and theirs are the adoption as children, the visible presence, the covenants, the revealed Law, the Temple worship, and the promises.
Која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања;
5 They are descended from the patriarchs, and, as far as his human nature was concerned, from them came the Christ – he who is supreme over all things, God for ever blessed. Amen. (aiōn g165)
Којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин. (aiōn g165)
6 Not that God’s Word has failed. For it is not all who are descended from Israel who are true Israelites;
А није могуће да реч Божија прође: јер нису сви Израиљци који су од Израиља;
7 nor, because they are Abraham’s descendants, are they all his children; but – ‘It is Isaac’s children who will be called your descendants.’
Нити су сви деца који су семе Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се семе.
8 This means that it is not the children born in the course of nature who are God’s children, but it is the children born in fulfillment of the promise who are to be regarded as Abraham’s descendants.
То јест, нису оно деца Божија што су по телу деца, него деца обећања примају се за семе.
9 For these words are the words of a promise – ‘About this time I will come, and Sarah will have a son.’
Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу и у Саре ће бити син.
10 Nor is that all. There is also the case of Rebecca, when she was about to bear children to our ancestor Isaac.
Не само, пак, она него и Ревека, кад затрудне од самог Исака, оца нашег.
11 For in order that the purpose of God, working through selection, might not fail – a selection depending, not on obedience, but on his call – Rebecca was told, before her children were born and before they had done anything either right or wrong,
Јер још док се деца не беху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,
12 that the elder would be a servant to the younger.
Не за дела, него Оног ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањем,
13 The words of scripture are – ‘I loved Jacob, but I hated Esau.’
Као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.
14 What are we to say, then? Is God guilty of injustice? Heaven forbid!
Шта ћемо, дакле, на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!
15 For his words to Moses are – ‘I will take pity on whom I take pity, and be merciful to whom I am merciful.’
Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.
16 So, then, all depends, not on human wishes or human efforts, but on God’s mercy.
Тако, дакле, нити стоји до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који помилује.
17 In scripture, again, it is said to Pharaoh – ‘It was for this purpose that I raised you to the throne, to show my power by my dealings with you, and to make my name known throughout the world.’
Јер писмо говори Фараону: Зато те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
18 So, then, where God wills, he takes pity, and where he wills, he hardens the heart.
Тако, дакле, кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.
19 Perhaps you will say to me – ‘How can anyone still be blamed? For who withstands his purpose?’
Рећи ћеш ми: Зашто нас још криви? Јер ко се може супротити вољи Његовој?
20 I might rather ask ‘Who are you who are arguing with God?’ Does a thing which a person has moulded say to the person who has moulded it ‘Why did you make me like this?’
А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мастору свом: Зашто си ме тако начинио?
21 Has not the potter absolute power over their clay, so that out of the same lump they make one thing for better, and another for common, use?
Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?
22 And what if God, intending to reveal his displeasure and make his power known, bore most patiently with the objects of his displeasure, though they were fit only to be destroyed,
А кад хтеде Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао.
23 so as to make known his surpassing glory in dealing with the objects of his mercy, whom he prepared beforehand for glory,
И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;
24 and whom he called – even us – not only from among the Jews but from among the Gentiles also!
Које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,
25 This, indeed, is what he says in the book of Hosea – ‘Those who were not my people, I will call my people, and those who were unloved I will love.
Као што и у Јосији говори: Назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.
26 And in the place where it was said to them – “You are not my people”, they will be called sons of the living God.’
И биће на месту, где им се рече: Ви нисте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога Живога.
27 And Isaiah cries aloud over Israel – ‘Though the sons of Israel are like the sand of the sea in number, only a remnant of them will escape!
А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.
28 For the Lord will execute his sentence on the world, fully and without delay.’
Јер ће Он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи.
29 It is as Isaiah foretold – ‘Had not the Lord of Hosts spared some few of our people to us, we should have become like Sodom and been made to resemble Gomorrah.’
И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.
30 What are we to say, then? Why, that Gentiles, who were not in search of righteousness, secured it – a righteousness which was the result of faith;
Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вере.
31 while Israel, which was in search of a Law which would ensure righteousness, failed to discover one.
А Израиљ тражећи закон правде не докучи закон правде.
32 And why? Because they looked to obedience, and not to faith, to secure it. They stumbled over the stumbling-block.
Зашто? Јер не тражи из вере него из дела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,
33 As scripture says – ‘See, I place a stumbling-block in Zion – a rock which will prove a hindrance; and he who believes in him will have no cause for shame.’
Као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и који га год верује неће се постидети.
