1 Corinthians 13
1 Though I speak in the ‘tongues’ of people, or even of angels, yet have not love, I have become mere echoing brass, or a clanging cymbal!
Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
2 Even though I have the gift of preaching, and fathom all hidden truths and all the depths of knowledge; even though I have such faith as might move mountains, yet have not love, I am nothing!
И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
3 Even though I dole my substance to the poor, even though I sacrifice my body in order to boast, yet have not love, it avails me nothing!
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
4 Love is long-suffering, and kind; love is never envious, never boastful, never conceited, never behaves unbecomingly;
Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,
5 love is never self-seeking, never provoked, never reckons up her wrongs;
Не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,
6 love never rejoices at evil, but rejoices in the triumph of truth;
Не радује се неправди, а радује се истини,
7 love bears with all things, ever trustful, ever hopeful, ever patient.
Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
8 Love never fails. But, whether it be the gift of preaching, it will end; whether it be the gift of ‘tongues,’ it will cease; whether it be knowledge, it, too, will vanish.
Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.
9 For our knowledge is incomplete, and our preaching is incomplete,
Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;
10 but, when the perfect has come, that which is incomplete will end.
А кад дође савршено, онда ће престати шта је нешто.
11 When I was a child, I talked as a child, I felt as a child, I reasoned as a child; now that I am a man, I have done with childish ways.
Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство.
12 As yet we see, in a mirror, dimly, but then – face to face! As yet my knowledge is incomplete, but then I will know in full, as I have been fully known.
Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.
13 Meanwhile faith, hope, and love endure – these three, but the greatest of these is love.
А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.
