Job 9
1 Then Job answered and said:
А Јов одговори и рече:
2 Of a truth, I know that it is so: For how can man be just before God?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 If he choose to contend with him, He cannot answer him to one charge of a thousand.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 He is excellent in wisdom, mighty in strength: Who hath hardened himself against him, and prospered?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 He removeth the mountains, and they know it not; He overturneth them in his anger.
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 He shaketh the earth out of her place, And the pillars thereof tremble.
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 He commandeth the sun, and it riseth not, And he sealeth up the stars.
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 He alone spreadeth out the heavens, And walketh upon the high waves of the sea.
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 He made the Bear, Orion, and the Pleiades, And the secret chambers of the South.
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 He doeth great things past finding out, Yea, wonderful things without number.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Lo! he goeth by me, but I see him not; He passeth along, but I do not perceive him.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Lo! he seizeth, and who can hinder him? Who will say to him, What doest thou?
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 God will not turn away his anger; The proud helpers are brought low before him.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 How much less shall I answer him, And choose out words to contend with him?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Though I were innocent, I would not answer him; I would cast myself on the mercy of my judge.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 Should I call, and he make answer to me, I could not believe that he listened to my voice, —
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 He who falleth upon me with a tempest, And multiplieth my wounds without cause!
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 Who will not suffer me to take my breath, But filleth me with bitterness!
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 If I look to strength, “Lo! here am I!” [[saith he, ]] If to justice, “Who shall summon me to trial?”
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Though I were upright, yet must my own mouth condemn me; Though I were innocent, He would prove me perverse.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Though I were innocent, I would not care for myself; I would despise my life.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 It is all one; therefore I will affirm, He destroyeth the righteous and the wicked alike.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 When the scourge bringeth sudden destruction, He laugheth at the sufferings of the innocent.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 The earth is given into the hands of the wicked; He covereth the face of the judges thereof; If it be not He, who is it?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 My days have been swifter than a courier; They have fled away; they have seen no good.
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 They have gone by like the reed-skiffs; Like the eagle, darting upon his prey.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 If I say, I will forget my lamentation, I will change my countenance, and take courage,
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 Still am I in dread of the multitude of my sorrows; For I know that thou wilt not hold me innocent.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 I shall be found guilty; Why then should I labor in vain?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 If I wash myself in snow, And cleanse my hands with lye,
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 Still wilt thou plunge me into the pit, So that my own clothes will abhor me.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 For He is not a man, as I am, that I may contend with him, And that we may go together into judgment;
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 There is no umpire between us, Who may lay his hand upon us both.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Let him take from me his rod, And not dismay me with his terrors,
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 Then I will speak, and not be afraid of him: For I am not so at heart.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
