Job 14
1 Man, that is born of woman, Is of few days, and full of trouble.
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 He cometh forth as a flower, and is cut down; He fleeth also as a shadow, and continueth not.
Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 And dost thou fix thine eyes upon such a one? And dost thou bring me into judgment with thee?
И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Who can produce a clean thing from an unclean? Not one.
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 Seeing that his days are determined, And the number of his months, with thee, And that thou hast appointed him bounds which he cannot pass,
Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 O turn thine eyes from him, and let him rest, That he may enjoy, as a hireling, his day!
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 For there is hope for a tree, If it be cut down, that it will sprout again, And that its tender branches will not fail;
Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 Though its root may have grown old in the earth, And though its trunk be dead upon the ground,
Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 Through the scent of water it will bud, And put forth boughs, like a young plant.
Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 But man dieth, and he is gone! Man expireth, and where is he?
А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 The waters fail from the lake; And the stream wasteth and drieth up;
Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 So man lieth down, and riseth not; Till the heavens be no more, he shall not awake, Nor be roused from his sleep.
Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 O that thou wouldst hide me in the under-world! That thou wouldst conceal me till thy wrath be past! That thou wouldst appoint me a time, and then remember me! (Sheol h7585)
О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
14 If a man die, can he live again? All the days of my war-service would I wait, Till my change should come.
Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 Thou wilt call, and I will answer thee; Thou wilt have compassion upon the work of thy hands!
Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 But now thou numberest my steps; Thou watchest over my sins.
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 My transgression is sealed up in a bag; Yea, thou addest unto my iniquity.
Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 As the mountain falling cometh to nought, And the rock is removed from its place;
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 As the waters wear away the stones, And the floods wash away the dust of the earth, So thou destroyest the hope of man.
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 Thou prevailest against him continually, and he perisheth; Thou changest his countenance, and sendest him away.
Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 His sons come to honor, but he knoweth it not; Or they are brought low, but he perceiveth it not.
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 But his flesh shall have pain for itself alone; For itself alone shall his soul mourn.
Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
