Psalms 142

1 [A contemplation by David, when he was in the cave. A Prayer.] I cry with my voice to the LORD. With my voice, I ask the LORD for mercy.

Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

2 I pour out my complaint before him. I tell him my troubles.

Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

3 When my spirit was overwhelmed within me, you knew my path. In the way in which I walk, they have hidden a snare for me.

Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

4 Look on my right, and see; for there is no one who is concerned for me. Refuge has fled from me. No one cares for my soul.

Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

5 I cried to you, LORD. I said, "You are my refuge, my portion in the land of the living."

Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

6 Listen to my cry, for I am in desperate need. Deliver me from my persecutors, for they are stronger than me.

Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

7 Bring my soul out of prison, that I may give thanks to your name. The righteous will surround me, for you will be good to me.

Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.