Psalms 142

1 AN INSTRUCTION OF DAVID. A PRAYER WHEN HE IS IN THE CAVE. My voice [is] to YHWH, I cry, My voice [is] to YHWH, I beg [for] grace.

Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

2 I pour forth my meditation before Him, I declare my distress before Him.

Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

3 When my spirit has been feeble in me, Then You have known my path; In the way [in] which I walk, They have hid a snare for me.

Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

4 Looking on the right hand—and seeing, And I have none recognizing; Refuge has perished from me, There is none inquiring for my soul.

Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

5 I have cried to you, O YHWH, I have said, “You [are] my refuge, My portion in the land of the living.”

Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

6 Attend to my loud cry, For I have become very low, Deliver me from my pursuers, For they have been stronger than I.

Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

7 Bring forth my soul from prison to confess Your Name, The righteous surround me about, When You confer benefits on me!

Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.