Job 7
1 “Is there not warfare to man on earth? And his days as the days of a hired worker?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 As a servant desires the shadow, And as a hired worker expects his wage,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 So I have been caused to inherit months of vanity, And they numbered nights of misery to me.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 If I lay down, then I have said, When do I rise, And evening has been measured? And I have been full of tossings until dawn.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 My flesh has been clothed [with] worms, And a clod of dust, My skin has been shriveled and is loathsome,
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 My days swifter than a loom, And they are consumed without hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Remember that my life [is] a breath, My eye does not turn back to see good.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 The eye of my beholder does not behold me. Your eyes [are] on me—and I am not.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 A cloud has been consumed, and it goes, So he who is going down to Sheol does not come up. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 He does not turn to his house again, Nor does his place discern him again.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Also I do not withhold my mouth—I speak in the distress of my spirit, I talk in the bitterness of my soul.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Am I a sea [monster], or a dragon, That You set a watch over me?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 When I said, My bed comforts me, In my talking He takes away my couch.
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 And You have frightened me with dreams, And You terrify me from visions,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 And my soul chooses strangling, Death rather than my bones.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 I have wasted away—I do not live for all time. Cease from me, for my days [are] vanity.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 What [is] man that You magnify him? And that You set Your heart to him?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 And inspect him in the mornings, [And] in the evenings try him?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 How long do You not look from me? You do not desist until I swallow my spittle.
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 I have sinned, what do I do to You, O watcher of man? Why have You set me for a mark to You, And I am for a burden to myself—and what?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 You do not take away my transgression, And [do not] cause my iniquity to pass away, Because now, I lie down in dust, And You have sought me—and I am not!”
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
