Job 3
1 After this Job has opened his mouth, and reviles his day.
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 And Job answers and says:
И проговоривши Јов рече:
3 “Let the day perish in which I am born, And the night that has said: A man-child has been conceived.
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 That day—let it be darkness, Do not let God require it from above, Nor let light shine on it.
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 Let darkness and death-shade redeem it, Let a cloud dwell on it, Let them terrify it as the most bitter of days.
Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 That night—let thick darkness take it, Let it not be united to days of the year, Let it not come into the number of months.
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 Behold! That night—let it be barren, Let no singing come into it.
Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 Let the cursers of day mark it, Who are ready to wake up Leviathan.
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 Let the stars of its twilight be dark, Let it wait for light, and there is none, And let it not look on the eyelids of the dawn.
Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 Because it has not shut the doors Of the womb that was mine! And hide misery from my eyes.
Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Why do I not die from the womb? I have come forth from the belly and gasp!
Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Why have knees been before me? And what [are] breasts, that I suck?
Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 For now, I have lain down, and am quiet, I have slept—then there is rest to me,
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 With kings and counselors of earth, These building ruins for themselves.
С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 Or with princes—they have gold, They are filling their houses [with] silver.
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 (Or I am not as a hidden abortion, As infants—they have not seen light.)
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 There the wicked have ceased troubling, And there the wearied rest in power.
Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 Together prisoners have been at ease, They have not heard the voice of an exactor,
И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 Small and great [are] the same there. And a servant [is] free from his lord.
Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Why does He give light to the miserable, and life to the bitter soul?
Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 Who are waiting for death, and it is not, And they seek it above hid treasures.
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 Who are glad—to joy, They rejoice when they find a grave.
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 To a man whose way has been hidden, And whom God shuts up?
Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 For before my food, my sighing comes, And my roarings [are] poured out as waters.
Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 For I feared a fear and it meets me, And what I was afraid of comes to me.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 I was not safe—nor was I quiet—Nor was I at rest—and trouble comes!”
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
