Job 14
1 “Man, born of woman! Of few days, and full of trouble!
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 As a flower he has gone forth, and is cut off, And he flees as a shadow and does not stand.
Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 Also—on this You have opened Your eyes, and bring me into judgment with You.
И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Who gives a clean thing out of an unclean? Not one.
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 If his days are determined, The number of his months [are] with You, You have made his limit, And he does not pass over;
Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 Look away from off him that he may cease, Until he enjoy as a hired worker his day.
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 For there is hope for a tree, if it is cut down, That it changes again, That its tender branch does not cease.
Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 If its root becomes old in the earth, And its stem dies in the dust,
Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 From the fragrance of water it flourishes, And has made a crop as a plant.
Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 And a man dies, and becomes weak, And man expires, and where [is] he?
А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 Waters have gone away from a sea, And a river becomes waste and dry.
Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 And man has lain down, and does not rise, Until the wearing out of the heavens they do not awaken, Nor are roused from their sleep.
Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 O that You would conceal me in Sheol, Hide me until the turning of Your anger, Set a limit for me, and remember me. (Sheol h7585)
О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
14 If a man dies—does he revive? All [the] days of my warfare I wait, until my change comes.
Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 You call, and I answer You; To the work of Your hands You have desire.
Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 But now, You number my steps, You do not watch over my sin.
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 My transgression [is] sealed up in a bag, and You sew up my iniquity.
Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 And yet, a falling mountain wastes away, and a rock is removed from its place.
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 Waters have worn away stones, Their outpourings wash away the dust of earth, And You have destroyed the hope of man.
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 You prevail [over] him forever, and he goes, He is changing his countenance, And You send him away.
Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 His sons are honored, and he does not know; And they are little, and he does not attend to them.
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 Only—his flesh is pained for him, And his soul mourns for him.”
Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
