Job 10
1 “My soul has been weary of my life, I leave off my talking to myself, I speak in the bitterness of my soul.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 I say to God, Do not condemn me, Let me know why You strive [with] me.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Is it good for You that You oppress? That You despise the labor of Your hands, And shine on the counsel of the wicked?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Do you have eyes of flesh? Do You see as man sees?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 [Are] Your days as the days of man? Your years as the days of a man?
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 That You inquire for my iniquity, And seek for my sin?
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 For You know that I am not wicked, And there is no deliverer from Your hand.
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Your hands have taken pains about me, And they make me together all around, And You swallow me up!
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Please remember That You have made me as clay, And You bring me back to dust.
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Do You not pour me out as milk? And curdle me as cheese?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Skin and flesh You put on me, And fence me with bones and sinews.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 Life and kindness You have done with me. And Your inspection has preserved my spirit.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 And these You have laid up in Your heart, I have known that this [is] with You.
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 If I sinned, then You have observed me, And do not acquit me from my iniquity,
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 If I have done wickedly—woe to me, And righteously—I do not lift up my head, Full of shame—then see my affliction,
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 And it rises—as a lion You hunt me. And You turn back—You show Yourself wonderful in me.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 You renew Your witnesses against me, and multiply Your anger with me, Changes and warfare [are] with me.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 And why from the womb Have You brought me forth? I expire, and the eye does not see me.
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 I am as [if] I had not been, I am brought from the belly to the grave,
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Are my days not few? Cease then, and put from me, And I brighten up a little,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 Before I go, and do not return, To a land of darkness and death-shade,
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 A land of obscurity as thick darkness, Death-shade—and no order, And the shining [is] as thick darkness.”
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
