Ecclesiastes 3
1 To everything—a season, and a time to every delight under the heavens:
Свему има време, и сваком послу под небом има време.
2 A time to bring forth, And a time to die. A time to plant, And a time to eradicate the planted.
Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
3 A time to slay, And a time to heal, A time to break down, And a time to build up.
Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
4 A time to weep, And a time to laugh. A time to mourn, And a time to skip.
Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
5 A time to cast away stones, And a time to heap up stones. A time to embrace, And a time to be far from embracing.
Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
6 A time to seek, And a time to destroy. A time to keep, And a time to cast away.
Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
7 A time to tear, And a time to sew. A time to be silent, And a time to speak.
Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
8 A time to love, And a time to hate. A time of war, And a time of peace.
Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
9 What advantage does the doer have in that which he is laboring at?
Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
10 I have seen the travail that God has given to the sons of man to be humbled by it.
Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
11 The whole He has made beautiful in its season; also, that knowledge He has put in their heart without which man does not find out the work that God has done from the beginning even to the end.
Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.
12 I have known that there is no good for them except to rejoice and to do good during their life,
Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.
13 indeed, even every man who eats and has drunk and seen good by all his labor, it [is] a gift of God.
И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.
14 I have known that all that God does is for all time, to it nothing is to be added, and from it nothing is to be withdrawn; and God has worked that they fear before Him.
Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.
15 What is that which has been? Already it is, and that which [is] to be has already been, and God requires that which is pursued.
Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.
16 And again, I have seen under the sun the place of judgment—there [is] the wicked; and the place of righteousness—there [is] the wicked.
Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.
17 I said in my heart, “The righteous and the wicked God judges, for a time [is] to every matter and for every work there.”
И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.
18 I said in my heart concerning the matter of the sons of man that God might cleanse them, so as to see that they themselves [are] beasts.
Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.
19 For an event [is to] the sons of man, and an event [is to] the beasts, even one event [is] to them; as the death of this, so [is] the death of that; and one spirit [is] to all, and the advantage of man above the beast is nothing, for the whole [is] vanity.
Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
20 The whole are going to one place, the whole have been from the dust, and the whole are turning back to the dust.
Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.
21 Who knows the spirit of the sons of man that is going up on high, and the spirit of the beast that is going down below to the earth?
Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?
22 And I have seen that there is nothing better than that man rejoice in his works, for it [is] his portion; for who brings him to look on that which is after him?
Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?
