Psalms 42
1 BOOK SECOND: “To the chief musician, a Maskil, for the sons of Korach.” As a hart panteth after brooks of water, so panteth my soul after thee, O God.
Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!
2 My soul thirsteth for God, for the living God: when shall I go [again] and be seen in the presence of God?
Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?
3 My tears have been my food day and night; because men say unto me all the day, Where is thy God?
Сузе су ми хлеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: Где је Бог твој?
4 These things will I remember, and pour out my soul in me: how I was wont to pass along amidst the multitude, journeying with them as a pilgrim to the house of God, with the voice of joyful song and thanksgiving, among the festive throng.
Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше.
5 Why art thou cast down, O my soul, and disquieted in me? Hope thou in God; for I shall yet thank him, because of the salvation of his countenance.
Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.
6 O my God, my soul is cast down within me: therefore will I remember thee from the land of the Jordan, and from the peaks of Chermon, from the low mount.
Клонула је у мени душа зато што Те помињем у земљи јорданској, на Ермону, на гори малој.
7 Deep calleth unto deep at the noise of thy waterfalls: all thy waves and thy billows have passed over me.
Бездана бездану дозива гласом слапова Твојих; све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.
8 In the daytime the Lord will command his kindness, and in the night his song shall be with me, as a prayer unto the God of my life.
Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу Му је песма у мене, молитва Богу живота мог.
9 I will say unto God, my rock, why hast thou forgotten me? why must I walk grieved, under the oppression of the enemy?
Рећи ћу Богу, граду свом: Зашто си ме заборавио? Зашто идем сетан од пакости непријатељеве?
10 It is as death in my bones, when my assailants reproach me; when they say unto me all the day, Where is thy God?
Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Где ти је Бог?
11 Why art thou cast down, O my soul? and why art thou disquieted within met? Hope thou in God; for I shall yet thank him, the salvation of my countenance, and my God.
Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.
