Psalms 139
1 “To the chief musician, by David, a psalm.” O Lord! thou hast searched me through, and thou knowest [me].
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2 Thou indeed knowest my sitting down and my rising up, thou understandest my thinking while yet afar off.
Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3 My walking and my lying down hast thou limited, and with all my ways art thou acquainted.
Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4 For, while there is not a word on my tongue, lo, thou, O Lord, knowest it entirely.
Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5 Behind and before hast thou hedged me in, and thou placest upon me thy hand.
Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6 Too wonderful is such knowledge for me: it is too exalted, I cannot attain unto it.
Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7 Whither shall I go from thy spirit? or whither shall I flee away from thy presence?
Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
8 If I should ascend into heaven, thou art there; and if I should make my bed in the nether world, behold, thou art there. (Sheol h7585)
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. (Sheol h7585)
9 If I should lift up the wings of the morning-dawn, if I should dwell in the uttermost parts of the sea:
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10 Even there would thy hand lead me, and thy right hand would seize hold of me.
И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11 If I said, Surely darkness shall enshroud me, and into night [be turned] the light about me:
Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12 Yet even darkness can obscure nothing from thee; but the night will shine like the day; both the darkness and the light are alike [to thee].
Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13 For thou possessest my reins: thou hast covered me in my mother's womb.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14 I will thank thee therefore, that I am [so] fearfully [and] wonderfully made: wonderful are thy works; and that my soul knoweth right well.
Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15 My being was not concealed from thee, when I was made in secret, when I was [so to say] embroidered in the lowest parts of the earth.
Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16 My undeveloped substance did thy eyes see; and in thy book were all of them written down—the days which have been formed, while yet not one of them was here.
Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17 And how precious are unto me thy thoughts, O God! how mightily great is their sum!
Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18 Should I count them, they would be more numerous than the sand: I awake, and I am still with thee.
Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19 If thou wouldst but slay the wicked, O God! and ye men of blood, depart from me.
Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20 Who speak of thee for a wicked end, thy enemies, that bear [thy name] for a vain purpose.
Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21 Behold, those that hate thee I ever hate, O Lord; and for those that rise up against thee do I feel loathing.
Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22 With the utmost hatred do I hate them: enemies are they become unto me.
Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23 Search me through, O God, and know my heart; probe me, and know my thoughts:
Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24 And see if there be a way of perverseness in me, and lead me on the way of eternity.
И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
