Psalms 109
1 “To the chief musician, by David, a psalm.” O God of my praise, do not keep silence.
Боже, славо моја, немој ћутати,
2 For the mouth of the wicked and the mouth of deceit are opened against me: they have spoken with me with the tongue of falsehood.
Јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише; говоре са мном језиком лажљивим.
3 Also with words of hatred have they encompassed me, and they fight against me without a cause.
Речима злобним са свих страна гоне ме, и оружају се на ме низашта.
4 In recompense for my love are they my accusers, while I have nothing but prayer.
За љубав моју устају на мене, а ја се молим.
5 And they impose evil on me in recompense for good, and hatred in lieu of my love.
Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју.
6 Appoint thou a wicked man over him: and let an accuser stand at his right hand.
Постави над њим старешину безбожника, и противник нека му стане с десне стране.
7 When he is to be judged, let him go forth guilty, and let his prayer become sin.
Кад се стане судити, нека изађе крив, и молитва његова нека буде грех.
8 Let his days be few, and let another take his office.
Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други.
9 Let his children be fatherless, and his wife a widow.
Деца његова нек буду сироте, и жена његова удовица.
10 Let his children be continually moving about, and beg, and let them seek [their bread] out of their ruined places.
Деца његова нек се потуцају и просе, и нека траже хлеба изван својих пустолина.
11 Let the creditor lay snares after all that he hath, and let strangers plunder his labor.
Нека му узме дужник све што има, и нека разграбе туђини муку његову.
12 Let him have none that extendeth kindness, and let there be none that is gracious to his fatherless children.
Нек се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смиловао на сироте његове.
13 Let his posterity be cut off: in another generation let their name be blotted out.
Наслеђе његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово.
14 Let the iniquity of his fathers be remembered by the Lord, and let the sin of his mother not be blotted out.
Безакоње старих његових нек се спомене у Господа, и грех матере његове нек се не избрише.
15 Let them be before the Lord continually, that he may cut off from the earth their memory.
Нека буду свагда пред Господом, и Он нека истреби спомен њихов на земљи;
16 For the reason that he remembered not to show kindness; but persecuted the poor and needy man, and the grieved in heart to put him to death.
Зато што се није сећао чинити милост, него је гонио човека ништег и убогог, и тужном у срцу тражио смрт.
17 As he loved cursing, so let it come over him: and as he delighted not in blessing, so let it be far from him.
Љубио је клетву, нека га и стигне; није марио за благослов, нека и отиде од њега.
18 And he clothed himself with cursing as with his garment, and it cometh like water within him, and like oil into his bones.
Нек се обуче у клетву као у хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове.
19 Let it be unto him as a garment in which he wrappeth himself, and for a girdle let him be continually girded with it.
Нек му она буде као хаљина, у коју се облачи, и као појас, којим се свагда паше.
20 Let this be the reward of my accusers from the Lord, and of those that speak evil against my soul.
Таква плата нек буде од Господа онима који ме ненавиде, и који говоре зло на душу моју.
21 But thou, O Eternal Lord, deal with me for the sake of thy name: because thy kindness is good, deliver thou me.
А мени, Господе, Господе, учини шта приличи имену Твом. Ти си добар, милошћу својом избави ме.
22 For poor and needy am I, and my heart is deeply wounded within me.
Јер сам невољан и ништ, и срце је моје рањено у мени.
23 Like the shadow when it declineth do I hasten away: I am driven suddenly off like the locusts.
Нестаје ме као сена, кад се одмиче; терају ме као скакавце.
24 My knees stumble through fasting, and my flesh faileth of fatness.
Колена моја изнемогоше од поста, и тело моје омрша.
25 And I am become a reproach unto them: when they see me, they shake their head.
Постадох подсмех њима; видећи ме машу главом својом.
26 Help me, O Lord my God: O save me according to thy kindness:
Помози ми, Господе, Боже мој, спаси ме по милости својој.
27 That they may know that this is thy hand: that thou, Lord, hast truly done it.
Нека познају да је ово Твоја рука, и Ти, Господе, да си ово учинио.
28 Let them then curse, but do thou bless: when they arise, let them be made ashamed; but let thy servant rejoice.
Они куну, а Ти благослови; устају, али нек се постиде, и слуга се Твој обрадује.
29 Let my accusers be clothed with confusion, and let them wrap themselves, as with a mantle, in their own shame.
Нек се противници моји обуку у срамоту, и као хаљином нек се покрију стидом својим.
30 I will thank the Lord greatly with my mouth, and in the midst of many will I praise him.
Хвалићу Господа веома устима својим, и усред многих славићу Га,
31 For he ever standeth at the right hand of the needy, to save him from those that judge his soul.
Јер стоји с десне стране убогоме, да би га спасао од оних који осуђују душу његову.
