Job 16
1 Then answered Job, and said,
А Јов одговори и рече:
2 I have heard many things such as these: troublesome comforters are ye all.
Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
3 Shall there be any end to words of wind? or what compelleth thee that thou shouldst answer?
Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
4 I also could well speak as ye do: if your soul were but in my soul's stead, I could overwhelm you with words, and could shake my head at you.
И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
5 But I would strengthen you with my mouth, and the condolence of my lips should restrain [your grief].
Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
6 Though I were to speak, my pain would not be restrained; and though I should forbear, what will go away from me?
Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7 But now he hath made me weary: thou hast made desolate all my company.
А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8 And thou hast filled me with wrinkles, they are my witnesses; and my leanness riseth up for me, giveth its testimony to my face.
Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
9 In his wrath he teareth me to pieces, and assaileth me: he gnasheth over me with his teeth; my adversary sendeth threatening looks at me.
Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
10 They now open wide against me their mouth; reproachfully they smite my cheek: altogether do they assemble against me.
Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11 God hath surrendered me to the unjust, and cast me down into the hands of the wicked.
Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12 I was at ease, but he hath crushed me; he hath also grasped me by the neck, and shaken me to pieces, and set me up unto himself as a mark;
Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
13 His archers encompass me round about; he cleaveth my reins sunder, and doth not pity; he poureth out upon the ground my gall;
Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14 He breaketh me down with breach upon breach; he runneth against me like a mighty man.
Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15 Sackcloth have I sewed upon my skin, and my horn I roll in the dust.
Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16 My face gloweth from weeping, and on my eyelids resteth the shadow of death:
Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
17 Not because any violence is in my hands, and while my prayer is pure.
Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18 Earth! do thou not cover up my blood, and let no place restrain my cry.
Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
19 Even now, behold, my witness is in the heavens, and one that testifieth for me is on high.
И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
20 Are my friends my defenders? unto God my eye poureth out [its tears].
Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21 And oh that a man might plead with God, as one son of earth with the other!
О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
22 For when the numbered years are passed, then must I travel a path whence I cannot return.
Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
