Job 4
1 Then Eliphaz the Thaemanite answered and said,
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 Hast you been often spoken to in distress? but who shall endure the force of your words?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 For whereas you have instructed many, and have strengthened the hands of the weak one,
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 and have supported the failing with words, and have imparted courage to feeble knees.
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 Yet now [that] pain has come upon you, and touched you, you are troubled.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Is not your fear [founded] in folly, your hope also, and the mischief of your way?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Remember then who has perished, being pure? or when were the true-hearted utterly destroyed?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 Accordingly as I have seen men plowing barren places, and they that sow them will reap sorrows for themselves.
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 They shall perish by the command of the Lord, and shall be utterly consumed by the breath of his wrath.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 The strength of the lion, and the voice of the lioness, and the exulting cry of serpents are quenched.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 The old lion has perished for lack of food, and the lions' whelps have forsaken one another.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 But if there had been any truth in your words, none of these evils would have befallen you. Shall not mine ear receive excellent [revelations] from him?
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 But [as when] terror falls upon men, with dread and a sound in the night,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 horror and trembling seized me, and caused all my bones greatly to shake.
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 And a spirit came before my face; and my hair and flesh quivered.
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 I arose and perceived it not: I looked, and there, was no form before my eyes: but I only heard a breath and a voice, [saying],
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 What, shall a mortal be pure before the Lord? or a man be blameless in regard to his works?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Whereas he trust not in his servants, and perceives perverseness in his angels.
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 But [as for] them that dwell in houses of clay, of whom we also are formed of the same clay, he smites them like a moth.
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 And from the morning to evening they no longer exist: they have perished, because they can’t help themselves.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 For he blows upon them, and they are withered: they have perished for lack of wisdom.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
