Psalms 10
1 Why standest thou afar off, O Yhwh? why hidest thou thyself in times of trouble?
Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
2 The wicked in his pride doth persecute the poor: let them be taken in the devices that they have imagined.
С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.
3 For the wicked boasteth of his heart’s desire, and blesseth the covetous, whom Yhwh abhorreth.
Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
4 The wicked, through the pride of his countenance, will not seek after God: God is not in all his thoughts.
Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.
5 His ways are always grievous; thy judgments are far above out of his sight: as for all his enemies, he puffeth at them.
Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
6 He hath said in his heart, I shall not be moved: for I shall never be in adversity.
У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.
7 His mouth is full of cursing and deceit and fraud: under his tongue is mischief and vanity.
Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.
8 He sitteth in the lurking places of the villages: in the secret places doth he murder the innocent: his eyes are privily set against the poor.
Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
9 He lieth in wait secretly as a lion in his den: he lieth in wait to catch the poor: he doth catch the poor, when he draweth him into his net.
Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.
10 He croucheth, and humbleth himself, that the poor may fall by his strong ones.
Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
11 He hath said in his heart, God hath forgotten: he hideth his face; he will never see it.
Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."
12 Arise, O Yhwh; O God, lift up thine hand: forget not the humble.
Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
13 Wherefore doth the wicked contemn God? he hath said in his heart, Thou wilt not require it.
Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
14 Thou hast seen it; for thou beholdest mischief and spite, to requite it with thy hand: the poor committeth himself unto thee; thou art the helper of the fatherless.
Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
15 Break thou the arm of the wicked and the evil man: seek out his wickedness till thou find none.
Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16 Yhwh is King for ever and ever: the heathen are perished out of his land.
Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17 Yhwh, thou hast heard the desire of the humble: thou wilt prepare their heart, thou wilt cause thine ear to hear:
Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18 To judge the fatherless and the oppressed, that the man of the earth may no more oppress.
Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.
