Lamentations 3
1 I am the man that hath seen affliction by the rod of his wrath.
Ја сам човек који видех муку од прута гнева Његовог.
2 He hath led me, and brought me into darkness, but not into light.
Одведе ме и оправи ме у таму, а не на видело.
3 Surely against me is he turned; he turneth his hand against me all the day.
Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.
4 My flesh and my skin hath he made old; he hath broken my bones.
Учини, те ми остаре тело и кожа, потре кости моје.
5 He hath builded against me, and compassed me with gall and travail.
Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.
6 He hath set me in dark places, as they that be dead of old.
Посади ме у таму као умрле одавна.
7 He hath hedged me about, that I cannot get out: he hath made my chain heavy.
Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.
8 Also when I cry and shout, he shutteth out my prayer.
Кад вичем и вапим, одбија молитву моју.
9 He hath inclosed my ways with hewn stone, he hath made my paths crooked.
Загради путеве моје тесаним каменом, и преврати стазе моје.
10 He was unto me as a bear lying in wait, and as a lion in secret places.
Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји.
11 He hath turned aside my ways, and pulled me in pieces: he hath made me desolate.
Помете путеве моје, и раздре ме, и уништи ме.
12 He hath bent his bow, and set me as a mark for the arrow.
Натеже лук свој, и метну ме стрели за белегу.
13 He hath caused the arrows of his quiver to enter into my reins.
Устрели ме у бубреге стрелама из тула свог.
14 I was a derision to all my people; and their song all the day.
Постах подсмех свему народу свом и песма њихова по вас дан.
15 He hath filled me with bitterness, he hath made me drunken with wormwood.
Насити ме горчином, опоји ме пеленом.
16 He hath also broken my teeth with gravel stones, he hath covered me with ashes.
Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.
17 And thou hast removed my soul far off from peace: I forgat prosperity.
Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.
18 And I said, My strength and my hope is perished from Yhwh:
И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.
19 Remembering mine affliction and my misery, the wormwood and the gall.
Опомени се муке моје и јада мог, пелена и жучи.
20 My soul hath them still in remembrance, and is humbled in me.
Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.
21 This I recall to my mind, therefore have I hope.
Али ово напомињем срцу свом, те се надам:
22 It is of Yhwh's mercies that we are not consumed, because his compassions fail not.
Милост је Господња што не изгибосмо сасвим, јер милосрђа Његовог није нестало.
23 They are new every morning: great is thy faithfulness.
Понавља се свако јутро; велика је вера твоја.
24 Yhwh is my portion, saith my soul; therefore will I hope in him.
Господ је део мој, говори душа моја; зато ћу се у Њега уздати.
25 Yhwh is good unto them that wait for him, to the soul that seeketh him.
Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.
26 It is good that a man should both hope and quietly wait for the salvation of Yhwh.
Добро је мирно чекати спасење Господње.
27 It is good for a man that he bear the yoke in his youth.
Добро је човеку носити јарам за младости своје.
28 He sitteth alone and keepeth silence, because he hath borne it upon him.
Сам ће седети и ћутати, јер Бог метну бреме на њ.
29 He putteth his mouth in the dust; if so be there may be hope.
Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.
30 He giveth his cheek to him that smiteth him: he is filled full with reproach.
Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.
31 For the Lord will not cast off for ever:
Јер Господ не одбацује за свагда.
32 But though he cause grief, yet will he have compassion according to the multitude of his mercies.
Јер ако и уцвели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.
33 For he doth not afflict willingly nor grieve the children of men.
Јер не мучи из срца свог ни цвели синове човечје.
34 To crush under his feet all the prisoners of the earth,
Кад газе ногама све сужње на земљи,
35 To turn aside the right of a man before the face of the most High,
Кад изврћу правицу човеку пред Вишњим,
36 To subvert a man in his cause, the Lord approveth not.
Кад чине криво човеку у парници његовој, не види ли Господ?
37 Who is he that saith, and it cometh to pass, when the Lord commandeth it not?
Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповедио?
38 Out of the mouth of the most High proceedeth not evil and good?
Не долазе ли и зла и добра из уста Вишњег?
39 Wherefore doth a living man complain, a man for the punishment of his sins?
Зашто се тужи човек жив, човек на кар за грехе своје?
40 Let us search and try our ways, and turn again to Yhwh.
Претражимо и разгледајмо путе своје, и повратимо се ка Господу.
41 Let us lift up our heart with our hands unto God in the heavens.
Подигнимо срце своје и руке к Богу на небесима.
42 We have transgressed and have rebelled: thou hast not pardoned.
Згрешисмо и непокорни бисмо; Ти не прашташ.
43 Thou hast covered with anger, and persecuted us: thou hast slain, thou hast not pitied.
Обастро си се гневом, и гониш нас, убијаш и не жалиш.
44 Thou hast covered thyself with a cloud, that our prayer should not pass through.
Обастро си си се облаком да не продре молитва.
45 Thou hast made us as the offscouring and refuse in the midst of the people.
Начинио си од нас сметлиште и одмет усред тих народа.
46 All our enemies have opened their mouths against us.
Разваљују уста своја на нас сви непријатељи наши.
47 Fear and a snare is come upon us, desolation and destruction.
Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.
48 Mine eye runneth down with rivers of water for the destruction of the daughter of my people.
Потоци теку из очију мојих ради погибли кћери народа мог.
49 Mine eye trickleth down, and ceaseth not, without any intermission,
Очи моје лију сузе без престанка, јер нема одмора,
50 Till Yhwh look down, and behold from heaven.
Докле Господ не погледа и не види с неба.
51 Mine eye affecteth mine heart because of all the daughters of my city.
Око моје мучи ми душу ради свих кћери града мог.
52 Mine enemies chased me sore, like a bird, without cause.
Терају ме једнако као птицу непријатељи моји низашта.
53 They have cut off my life in the dungeon, and cast a stone upon me.
Свалише у јаму живот мој и набацаше камење на ме.
54 Waters flowed over mine head; then I said, I am cut off.
Дође ми вода сврх главе; рекох: Погибох!
55 I called upon thy name, O Yhwh, out of the low dungeon.
Призивах име Твоје, Господе, из јаме најдубље.
56 Thou hast heard my voice: hide not thine ear at my breathing, at my cry.
Ти чу глас мој; не затискуј уха свог од уздисања мог, од вике моје.
57 Thou drewest near in the day that I called upon thee: thou saidst, Fear not.
Приступао си кад Те призивах, и говорио си: Не бој се.
58 O Lord, thou hast pleaded the causes of my soul; thou hast redeemed my life.
Расправљао си, Господе, парбу душе моје, и избављао си живот мој.
59 O Yhwh, thou hast seen my wrong: judge thou my cause.
Видиш, Господе, неправду која ми се чини; расправи парбу моју.
60 Thou hast seen all their vengeance and all their imaginations against me.
Видиш сву освету њихову, све што ми мисле.
61 Thou hast heard their reproach, O Yhwh, and all their imaginations against me;
Чујеш руг њихов, Господе, све што ми мисле,
62 The lips of those that rose up against me, and their device against me all the day.
Шта говоре они који устају на ме и шта намишљају против мене по вас дан.
63 Behold their sitting down, and their rising up; I am their musick.
Види, кад седају и кад устају, ја сам им песма.
64 Render unto them a recompence, O Yhwh, according to the work of their hands.
Плати им, Господе, по делима руку њихових.
65 Give them sorrow of heart, thy curse unto them.
Подај им упорно срце, проклетство своје.
66 Persecute and destroy them in anger from under the heavens of Yhwh.
Гони их гневом, и истреби их испод небеса Господњих.
