Job 9
1 Then Job answered and said,
А Јов одговори и рече:
2 I know it is so of a truth: but how should man be just with God?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 If he will contend with him, he cannot answer him one of a thousand.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 He is wise in heart, and mighty in strength: who hath hardened himself against him, and hath prospered?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 Which removeth the mountains, and they know not: which overturneth them in his anger.
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 Which shaketh the earth out of her place, and the pillars thereof tremble.
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 Which commandeth the sun, and it riseth not; and sealeth up the stars.
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 Which alone spreadeth out the heavens, and treadeth upon the waves of the sea.
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 Which maketh Arcturus, Orion, and Pleiades, and the chambers of the south.
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Which doeth great things past finding out; yea, and wonders without number.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Lo, he goeth by me, and I see him not: he passeth on also, but I perceive him not.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Behold, he taketh away, who can hinder him? who will say unto him, What doest thou?
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 If God will not withdraw his anger, the proud helpers do stoop under him.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 How much less shall I answer him, and choose out my words to reason with him?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Whom, though I were righteous, yet would I not answer, but I would make supplication to my judge.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 If I had called, and he had answered me; yet would I not believe that he had hearkened unto my voice.
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 For he breaketh me with a tempest, and multiplieth my wounds without cause.
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 He will not suffer me to take my breath, but filleth me with bitterness.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 If I speak of strength, lo, he is strong: and if of judgment, who shall set me a time to plead?
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 If I justify myself, mine own mouth shall condemn me: if I say, I am perfect, it shall also prove me perverse.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Though I were perfect, yet would I not know my soul: I would despise my life.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 This is one thing, therefore I said it, He destroyeth the perfect and the wicked.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 If the scourge slay suddenly, he will laugh at the trial of the innocent.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 The earth is given into the hand of the wicked: he covereth the faces of the judges thereof; if not, where, and who is he?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 Now my days are swifter than a post: they flee away, they see no good.
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 They are passed away as the swift ships: as the eagle that hasteth to the prey.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 If I say, I will forget my complaint, I will leave off my heaviness, and comfort myself:
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 I am afraid of all my sorrows, I know that thou wilt not hold me innocent.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 If I be wicked, why then labour I in vain?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 If I wash myself with snow water, and make my hands never so clean;
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 Yet shalt thou plunge me in the ditch, and mine own clothes shall abhor me.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 For he is not a man, as I am, that I should answer him, and we should come together in judgment.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 Neither is there any daysman betwixt us, that might lay his hand upon us both.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Let him take his rod away from me, and let not his fear terrify me:
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 Then would I speak, and not fear him; but it is not so with me.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
