Ecclesiastes 3
1 To every thing there is a season, and a time to every purpose under the heaven:
Свему има време, и сваком послу под небом има време.
2 A time to be born, and a time to die; a time to plant, and a time to pluck up that which is planted;
Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
3 A time to kill, and a time to heal; a time to break down, and a time to build up;
Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
4 A time to weep, and a time to laugh; a time to mourn, and a time to dance;
Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
5 A time to cast away stones, and a time to gather stones together; a time to embrace, and a time to refrain from embracing;
Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
6 A time to get, and a time to lose; a time to keep, and a time to cast away;
Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
7 A time to rend, and a time to sew; a time to keep silence, and a time to speak;
Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
8 A time to love, and a time to hate; a time of war, and a time of peace.
Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
9 What profit hath he that worketh in that wherein he laboureth?
Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
10 I have seen the travail, which God hath given to the sons of men to be exercised in it.
Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
11 He hath made every thing beautiful in his time: also he hath set eternity in their heart, so that no man can find out the work that God maketh from the beginning to the end.
Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.
12 I know that there is no good in them, but for a man to rejoice, and to do good in his life.
Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.
13 And also that every man should eat and drink, and enjoy the good of all his labour, it is the gift of God.
И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.
14 I know that, whatsoever God doeth, it shall be for ever: nothing can be put to it, nor any thing taken from it: and God doeth it, that men should fear before him.
Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.
15 That which hath been is now; and that which is to be hath already been; and God requireth that which is past.
Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.
16 And moreover I saw under the sun the place of judgment, that wickedness was there; and the place of righteousness, that iniquity was there.
Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.
17 I said in mine heart, God shall judge the righteous and the wicked: for there is a time there for every purpose and for every work.
И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.
18 I said in mine heart concerning the estate of the sons of men, that God might manifest them, and that they might see that they themselves are beasts.
Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.
19 For that which befalleth the sons of men befalleth beasts; even one thing befalleth them: as the one dieth, so dieth the other; yea, they have all one breath; so that a man hath no preeminence above a beast: for all is vanity.
Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
20 All go unto one place; all are of the dust, and all turn to dust again.
Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.
21 Who knoweth the spirit of man that goeth upward, and the spirit of the beast that goeth downward to the earth?
Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?
22 Wherefore I perceive that there is nothing better, than that a man should rejoice in his own works; for that is his portion: for who shall bring him to see what shall be after him?
Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?
