Job 3
1 AFTER this opened Job his mouth, and cursed his day.
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 And Job spake, and said,
И проговоривши Јов рече:
3 Let the day perish wherein I was born, and the night in which it was said, There is a man child conceived.
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 Let that day be darkness; let not God regard it from above, neither let the light shine upon it.
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 Let darkness and the shadow of death stain it; let a cloud dwell upon it; let the blackness of the day terrify it.
Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 As for that night, let darkness seize upon it; let it not be joined unto the days of the year, let it not come into the number of the months.
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 Lo, let that night be solitary, let no joyful voice come therein.
Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 Let them curse it that curse the day, who are ready to raise up their mourning.
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 Let the stars of the twilight thereof be dark; let it look for light, but have none; neither let it see the dawning of the day:
Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 Because it shut not up the doors of my mother’s womb, nor hid sorrow from mine eyes.
Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Why died I not from the womb? why did I not give up the ghost when I came out of the belly?
Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Why did the knees prevent me? or why the breasts that I should suck?
Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 For now should I have lain still and been quiet, I should have slept: then had I been at rest,
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 With kings and counsellers of the earth, which built desolate places for themselves;
С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 Or with princes that had gold, who filled their houses with silver:
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 Or as an hidden untimely birth I had not been; as infants which never saw light.
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 There the wicked cease from troubling; and there the weary be at rest.
Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 There the prisoners rest together; they hear not the voice of the oppressor.
И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 The small and great are there; and the servant is free from his master.
Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Wherefore is light given to him that is in misery, and life unto the bitter in soul;
Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 Which long for death, but it cometh not; and dig for it more than for hid treasures;
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 Which rejoice exceedingly, and are glad, when they can find the grave?
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 Why is light given to a man whose way is hid, and whom God hath hedged in?
Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 For my sighing cometh before I eat, and my roarings are poured out like the waters.
Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 For the thing which I greatly feared is come upon me, and that which I was afraid of is come unto me.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 I was not in safety, neither had I rest, neither was I quiet; yet trouble came.
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
