Job 10
1 My soul is weary of my life; I will leave my complaint on myself; I will speak in the bitterness of my soul.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 I will say to God, Do not condemn me; show me why you contend with me.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Is it good to you that you should oppress, that you should despise the work of your hands, and shine on the counsel of the wicked?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Have you eyes of flesh? or see you as man sees?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Are your days as the days of man? are your years as man’s days,
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 That you enquire after my iniquity, and search after my sin?
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 You know that I am not wicked; and there is none that can deliver out of your hand.
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Your hands have made me and fashioned me together round about; yet you do destroy me.
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Remember, I beseech you, that you have made me as the clay; and will you bring me into dust again?
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Have you not poured me out as milk, and curdled me like cheese?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 You have clothed me with skin and flesh, and have fenced me with bones and sinews.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 You have granted me life and favor, and your visitation has preserved my spirit.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 And these things have you hid in your heart: I know that this is with you.
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 If I sin, then you mark me, and you will not acquit me from my iniquity.
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 If I be wicked, woe to me; and if I be righteous, yet will I not lift up my head. I am full of confusion; therefore see you my affliction;
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 For it increases. You hunt me as a fierce lion: and again you show yourself marvelous on me.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 You renew your witnesses against me, and increase your indignation on me; changes and war are against me.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Why then have you brought me forth out of the womb? Oh that I had given up the ghost, and no eye had seen me!
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 I should have been as though I had not been; I should have been carried from the womb to the grave.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Are not my days few? cease then, and let me alone, that I may take comfort a little,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 Before I go from where I shall not return, even to the land of darkness and the shadow of death;
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 A land of darkness, as darkness itself; and of the shadow of death, without any order, and where the light is as darkness.
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
