Psalms 137

1 By the rivers of Babylon, there we sat down, yea, we wept, when we remembered Zion.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 Upon the willows in the midst thereof we hanged up our harps.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 For there they that led us captive asked of us words of song, and our tormentors asked of us mirth: 'Sing us one of the songs of Zion.'

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 How shall we sing the LORD'S song in a foreign land?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 If I forget thee, O Jerusalem, let my right hand forget her cunning.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Let my tongue cleave to the roof of my mouth, if I remember thee not; if I set not Jerusalem above my chiefest joy.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Remember, O LORD, against the children of Edom the day of Jerusalem; who said: 'Rase it, rase it, even to the foundation thereof.'

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 O daughter of Babylon, that art to be destroyed; happy shall he be, that repayeth thee as thou hast served us.

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Happy shall he be, that taketh and dasheth thy little ones against the rock.

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.