Job 3
1 After this opened Job his mouth, and cursed his day.
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 And Job spoke, and said:
И проговоривши Јов рече:
3 Let the day perish wherein I was born, and the night wherein it was said: 'A man-child is brought forth.'
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 Let that day be darkness; let not God inquire after it from above, neither let the light shine upon it.
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 Let darkness and the shadow of death claim it for their own; let a cloud dwell upon it; let all that maketh black the day terrify it.
Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 As for that night, let thick darkness seize upon it; let it not rejoice among the days of the year; let it not come into the number of the months.
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 Lo, let that night be desolate; let no joyful voice come therein.
Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 Let them curse it that curse the day, who are ready to rouse up leviathan.
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 Let the stars of the twilight thereof be dark; let it look for light, but have none; neither let it behold the eyelids of the morning;
Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 Because it shut not up the doors of my mother's womb, nor hid trouble from mine eyes.
Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Why died I not from the womb? Why did I not perish at birth?
Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Why did the knees receive me? And wherefore the breasts, that I should suck?
Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 For now should I have lain still and been quiet; I should have slept; then had I been at rest —
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 With kings and counsellors of the earth, who built up waste places for themselves;
С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 Or with princes that had gold, who filled their houses with silver;
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 Or as a hidden untimely birth I had not been; as infants that never saw light.
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 There the wicked cease from troubling; and there the weary are at rest.
Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 There the prisoners are at ease together; they hear not the voice of the taskmaster.
И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 The small and great are there alike; and the servant is free from his master.
Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Wherewith is light given to him that is in misery, and life unto the bitter in soul —
Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 Who long for death, but it cometh not; and dig for it more than for hid treasures;
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 Who rejoice unto exultation, and are glad, when they can find the grave? —
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 To a man whose way is hid, and whom God hath hedged in?
Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 For my sighing cometh instead of my food, and my roarings are poured out like water.
Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 For the thing which I did fear is come upon me, and that which I was afraid of hath overtaken me.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 I was not at ease, neither was I quiet, neither had I rest; but trouble came.
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
