Psalms 42
1 For the music director. A psalm (maskil) of the sons of Korah. As a deer longs for flowing streams, so I long for you, God.
Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!
2 I am thirsty for God, the living God. When can I go and see God's face?
Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?
3 My tears have been my only food, day and night, while people ask me all day long, “Where is your God?”
Сузе су ми хлеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: Где је Бог твој?
4 I am crushed as I remember how I walked with the crowds, leading them in a procession to the house of God, with shouts of joy and songs of thanks among the worshipers at the festival.
Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше.
5 Why am I so discouraged? Why do I feel so sad? I will hope in God; I will praise him because he is the one who saves me—
Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.
6 my God! Even though I am very discouraged, I still remember you: from the land of Jordan and Hermon, and from Mount Mizar.
Клонула је у мени душа зато што Те помињем у земљи јорданској, на Ермону, на гори малој.
7 You thunder through the raging waters, through the noise of the waterfalls. Your crashing waves surge over me—I feel like I'm drowning.
Бездана бездану дозива гласом слапова Твојих; све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.
8 But every day the Lord shows me his trustworthy love; every night he gives me songs to sing—a prayer to the God of my life.
Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу Му је песма у мене, молитва Богу живота мог.
9 I cry out, “My God, my rock, why have you forgotten me? Why must I go around weeping because of the attacks of my enemies?”
Рећи ћу Богу, граду свом: Зашто си ме заборавио? Зашто идем сетан од пакости непријатељеве?
10 The mocking of my attackers crushes my bones. They're always asking me, “Where is your God?”
Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Где ти је Бог?
11 Why am I so discouraged? Why do I feel so sad? I will hope in God; I will praise him because he is the one who saves me—my God!
Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.
