Lamentations 4
1 How gold has tarnished! Even pure gold has lost its shine! Jewels from the Temple have been scattered on every street corner.
Како потамне злато, промени се чисто злато? Камење је од светиње разметнуто по угловима свих улица.
2 Look at how the precious people of Zion, worth their weight in gold, are now valued like cheap clay jars made by a potter!
Драги синови сионски, цењени као најчистије злато, како се цене земљани судови, као дело руку лончаревих!
3 Even jackals nurse their young at their breasts, but the women of my people have become cruel, like an ostrich in the desert.
И звери истичу сисе своје и доје млад своју, а кћи народа мог поста немилостива као ној у пустињи.
4 The nursing babies are so thirsty that their tongues stick to the roof of their mouths. Little children beg for food, but nobody gives them anything.
Језик детету које сиса приону за грло од жеђи; деца ишту хлеба, а нема никога да им ломи.
5 Those who used to eat gourmet food now die starving in the streets. Those who dressed in fine clothes from their childhood now live in heaps of rubbish.
Који јеђаху посластице, гину на улицама; који одрастоше у скерлету, ваљају се по буњишту.
6 Jerusalem's punishment is worse than sinful Sodom's, which was destroyed in a brief moment, without the help of human hands.
И кар који допаде кћери народа мог већи је од пропасти која допаде Содому, који се затре у часу и руке се не забавише око њега.
7 Her leaders were purer than snow, whiter than milk; their bodies were a healthier red than coral, and they shone like lapis lazuli.
Назиреји њени беху чистији од снега, бељи од млека; тело им беше црвеније од драгог камења, глатки као сафир.
8 But now they look blacker than soot; no one recognizes them in the street. Their skin has shrunk to their bones and is as dry as wood.
А сада им је лице црње од угља, не познају се на улицама; кожа им се прилепила за кости, осушила се као дрво.
9 Those killed by the sword are better off than those who die of hunger, who slowly waste away in agony because the fields produce no crops.
Боље би онима који су побијени мачем него онима који мру од глади, који издишу убијени од несташице рода земаљског.
10 The hands of loving women have cooked their own children to eat during the destruction of Jerusalem.
Својим рукама жене жалостиве куваше децу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мог.
11 The Lord has given full expression to his anger. He has poured out his fury. He has started a fire in Zion, and it has burned down her very foundations.
Наврши Господ гнев свој, изли жестоки гнев свој, и распали огањ на Сиону, који му прождре темеље.
12 No king on earth—in fact nobody in all the world—thought that an enemy or attacker could enter the gates of Jerusalem.
Не би веровали цареви земаљски и сви становници по васиљеној да ће непријатељ и противник ући на врата јерусалимска.
13 But this happened because of the sins of her prophets and the wickedness of her priests, who shed the blood of the innocent right there in the city.
Али би за грехе пророка његових и за безакоња свештеника његових, који проливаху крв праведничку усред њега.
14 They wandered like blind men through the streets, made unclean by this blood, so no one would touch their clothes.
Лутаху као слепци по улицама, каљаху се крвљу, које не могаху да се не дотичу хаљинама својим.
15 “Go away! You're unclean!” people would shout at them, “Go away, go away! Don't touch us!” So they ran away and wandered from country to country, but the people there told them, “You can't stay here!”
Одступите, нечисти, вичу им, одступите, одступите, не додевајте се ничега. И одлазе и скитају се; и међу народима се говори: Неће се више станити.
16 The Lord himself has scattered them; he doesn't bother with them anymore. Nobody respects the priests, and nobody admires the leaders.
Гнев Господњи расеја их, неће више погледати на њих; не поштују свештеника, нису жалостиви на старце.
17 We wore out our eyes pointlessly looking for help the whole time; we watched from our towers for a nation to come that couldn't save us.
Већ нам очи ишчилеше изгледајући помоћ залудну; чекасмо народ који не може избавити.
18 The enemy tracked our every movement so we couldn't walk through our streets. Our end approached. Our time was up because our end had come.
Вребају нам кораке, да не можемо ходити по улицама својим, приближи се крај наш, навршише се дани наши, дође крај наш.
19 Our pursuers were faster than eagles in the sky. They chased us across the mountains and ambushed us in the desert.
Који нас гонише, беху лакши од орлова небеских, по горама нас гонише, у пустињи нам заседаше.
20 The king, the Lord's anointed, our country's “life-breath,” was trapped and captured by them. We had said about him, “Under his protection we will live among the nations.”
Дисање ноздрва наших, помазаник Господњи, за ког говорасмо да ћемо живети под сеном његовим међу народима, ухвати се у јаме њихове.
21 Celebrate and be happy while you can, people of Edom, you who live in the land of Uz, because this cup will be passed to you too. You will get drunk and strip yourself naked.
Радуј се и весели се, кћери едомска, која живиш у земљи Узу! Доћи ће до тебе чаша, опићеш се, и открићеш се.
22 People of Zion, your punishment is coming to an end—he won't continue your exile for long. But he is going to punish your sins, people of Edom; he will reveal your sins.
Сврши се кар за безакоње твоје, кћери сионска; неће те више водити у ропство; походиће твоје безакоње, кћери едомска, откриће грехе твоје.
