Job 30
1 But now people much younger than me laugh at me; people whose fathers I would not put to work with my sheepdogs.
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 They are too weak to be any use to me; they're all worn-out.
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 Thin through hunger and want, they try to eat the dry ground in the dark, desolate wilderness.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 There they pick desert herbs and the leaves of bushes, and eat the roots of broom trees.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 They were driven out of the community.
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 People shouted after them as if they were thieves. They have to live in dangerous ravines, in caves and among the rocks.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 They shout out like animals among the bushes; they huddle together in the weeds for shelter.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 They are foolish, nameless people that have been driven from the land.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 Yet now they mock me in their songs; I have become a joke to them!
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 They despise and shun me; they don't hesitate to spit in my face.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 God has made my bowstring loose and humbled me.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 The rabble rise up against me, they send me running; like a city under siege they devise ways to destroy me.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 They cut off my way of escape; they bring about my downfall and do this without anyone's help.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 They come in through a wide breach; they rush in as the wall comes tumbling down.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Terrors overcome me; my honor is blown away by the wind; my salvation vanishes like a cloud.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 And now my life is ebbing away; every day despair grips me.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 At night my bones are in agony; the pain gnaws at me and never stops.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 God grabs me roughly by my clothes; he pulls me by the collar of my shirt.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 He has thrown me in the mud; he has humbled me like dust and ashes.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 God, I cry to you but you don't answer; I stand before you, but you don't even notice me.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 You have turned cruel to me; you use your power to make me suffer.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 You pick me up and blow me along in the wind; tossing me about in the whirlwind.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 I know you're taking me to my death, to the place where all the living go.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Who would want to kick a man when he is down, when they cry for help in their time of trouble?
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Didn't I weep for those having hard times? Didn't I grieve at what the poor suffered?
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 But when I looked for good, only evil came, and when I waited for the light, all that came was darkness.
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 Inside I am in turmoil, it never stops; I face days of despair.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 I am so depressed; seeing the sun doesn't help. I stand up in the assembly and cry for help.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 I am like a brother to the jackals, a companion to owls.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 My skin turns black on me; and my bones burn within me.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 My lyre only plays sad songs, and my pipe is the voice of those who weep.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
