Job 3
1 After this Job began speaking, cursing the day of his birth.
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 He said,
И проговоривши Јов рече:
3 “Wipe out the day I was born, and the night when it was announced that a boy had been conceived.
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 Turn that day to darkness. God above should not remember it. Don't let light shine on it.
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 Take it back, darkness and death-shadow. A black cloud should overshadow it. It should be as terrifying as the darkness of an eclipse during the day.
Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 Blot out that night as if it never existed. Don't count it on the calendar. Don't let it have a day in any month.
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 Let that night be childless, with no sounds of happiness heard.
Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 Those who place curses on certain days should curse it, those who have the power to raise Leviathan.
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 Its early morning stars should stay dark. Looking for light, may none come, may it not see the glimmer of dawn
Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 for it did not shut my mother's womb to prevent me from seeing trouble.
Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Why wasn't I stillborn? Why didn't I die at birth?
Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Why was there a lap for me to lie on, or breasts for me to suck?
Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 For now I would be lying down in peace. I would be sleeping and at rest,
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 along with the kings of this world and their officials whose palaces now lie in ruins,
С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 or with noblemen who collected gold and filled their houses with silver.
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 Why wasn't I a miscarriage, buried in secret, a baby who never saw the light?
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 There in the grave the wicked give no more trouble, and those whose strength is gone have their rest.
Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 There prisoners take it easy—they don't hear the commands of their oppressors.
И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 Both small and great are there, and slaves are freed from their masters.
Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Why does God give life to those who are suffering, living bitterly miserable lives,
Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 those who are waiting for death that does not come and who are looking for death more desperately than hunting for treasure?
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 They're so incredibly happy when the reach the grave!
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 Why is light given to someone who doesn't know where they're going, someone God has fenced in?
Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 My groans are the bread I eat; my raging tears are the water I drink.
Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 For all that I feared has happened to me; everything that I dreaded has come upon me.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 I have no peace, no quiet, no rest. All that comes is rage.”
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
