Job 14
1 Life is short and full of trouble,
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 like a flower that blooms and withers, like a passing shadow that soon disappears.
Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 Do you even notice me, God, and why do you have to drag me to court?
И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Who can bring something clean of what is unclean? No one.
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 You have determined how long we shall live—the number of months, a time limit on our lives.
Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 So leave us alone and give us some peace—so like a laborer we could enjoy a few hours of rest at the end of the day.
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 Even a tree that's cut down has the hope of sprouting again, of sending up shoots and continuing to live.
Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 Even though its roots grow old in the earth, and its stump dies in the ground,
Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 just a trickle of water will make it bud and grow branches like a young plant.
Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 But human beings die, their strength dwindles away; they perish, and where are they then?
А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 Like water evaporating from a lake and a river that dries up and disappears,
Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 so human beings lie down and don't get up again. Until the heavens cease to exist they will not awake from their sleep.
Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 I wish you would hide me in Sheol; conceal me there until your anger is gone. Set a definite time for me there, and remember me! (Sheol h7585)
О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
14 Will the dead live again? Then I would have hope through all my time of trouble until my release comes.
Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 You would call and I would answer you; you would long for me, the being that you made.
Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 Then you would look after me and wouldn't be watching me to see if I sinned.
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 My sins would be sealed up in a bag and you would cover my guilt.
Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 But just as the mountains crumble and fall, and the rocks tumble down;
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 as water wears away the stones, as floods wash away the soil, so you destroy the hope people have.
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 You continually overpower them and they pass away; you distort their faces in death and send them away.
Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 Their children may become important or fall from their positions, but they don't know or see any of this.
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 As people die they only know their own pain and are sad for themselves.”
Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
