Psalms 44
1 Unto the end, for the sons of Core, to give understanding. We have heard, O God, with our ears: our fathers have declared to us, The work, thou hast wrought in their days, and in the days of old.
Боже, својим ушима слушасмо, оци нам наши приповедаше дело које си учинио у њихово време, у старо време.
2 Thy hand destroyed the Gentiles, and thou plantedst them: thou didst afflict the people and cast them out.
Руком својом изгнао си народе, а њих посадио; искоренио си племена, а њих намножио.
3 For they got not the possession of the land by their own sword: neither did their own arm save them. But thy right hand and thy arm, and the light of thy countenance: because thou wast pleased with them.
Јер не задобише земље својим мачем, нити им мишица њихова поможе, него Твоја десница и Твоја мишица, и светлост лица Твог, јер Ти беху омилели.
4 Thou art thyself my king and my God, who commandest the saving of Jacob.
Боже, царе мој, Ти си онај исти, пошљи помоћ Јакову!
5 Through thee we will push down our enemies with the horn: and through thy name we will despise them that rise up against us.
С Тобом ћемо избости непријатеље своје, и с именом Твојим изгазићемо оне који устају на нас.
6 For I will not trust in my bow: neither shall my sword save me.
Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи.
7 But thou hast saved us from them that afflict us: and hast put them to shame that hate us.
Него ћеш нас Ти избавити од непријатеља наших, и ненавиднике наше посрамићеш.
8 In God shall we glory all the day long: and in thy name we will give praise for ever.
Богом ћемо се хвалити сваки дан, и име Твоје славићемо довека.
9 But now thou hast cast us off, and put us to shame: and thou, O God, wilt not go out with our armies.
Али сад си нас повргао и посрамио, и не идеш с војском нашом.
10 Thou hast made us turn our back to our enemies: and they that hated us plundered for themselves.
Обраћаш нас те бежимо испред непријатеља, и непријатељи нас наши харају.
11 Thou hast given us up like sheep to be eaten: thou hast scattered us among the nations.
Дао си нас као овце да нас једу, и по народима расејао си нас.
12 Thou hast sold thy people for no price: and there was no reckoning in the exchange of them.
У бесцење си продао народ свој, и ниси му подигао цене.
13 Thou hast made us a reproach to our neighbours, a scoff and derision to them that are round about us.
Дао си нас на подсмех суседима нашим, да нам се ругају и срамоте нас који живе око нас.
14 Thou hast made us a byword among the Gentiles: a shaking of the head among the people.
Начинио си од нас причу у народа, гледајући нас машу главом туђинци.
15 All the day long my shame is before me: and the confusion of my face hath covered me,
Сваки је дан срамота моја преда мном, и стид је попао лице моје.
16 At the voice of him that reproacheth and detracteth me: at the face of the enemy and persecutor.
Од речи подсмевачевих и ругачевих, и од погледа непријатељевих и осветљивчевих.
17 All these things have come upon us, yet we have not forgotten thee: and we have not done wickedly in they covenant.
Све ово снађе нас; али не заборависмо Тебе, нити преступисмо завет Твој.
18 And our heart hath not turned back: neither hast thou turned aside our steps from thy way.
Не одступи натраг срце наше, и стопе наше не зађоше с пута Твог.
19 For thou hast humbled us in the place of affliction: and the shadow of death hath covered us.
Кад си нас био у земљи змајевској, и покривао нас сеном смртним,
20 If we have forgotten the name of our God, and if we have spread forth our hands to a strange god:
Онда да бејасмо заборавили име Бога свог и подигли руке своје к Богу туђем,
21 Shall not God search out these things: for he knoweth the secrets of the heart.
Не би ли Бог изнашао то? Јер Он зна тајне у срцу.
22 Because for thy sake we are killed all the day long: we are counted as sheep for the slaughter.
А убијају нас за Тебе сваки дан; с нама поступају као с овцама кланицама.
23 Arise, why sleepest thou, O Lord? arise, and cast us not off to the end.
Устани, што спаваш, Господе! Пробуди се, немој одбацити засвагда.
24 Why turnest thou face away? and forgettest our want and our trouble?
Зашто кријеш лице своје? Заборављаш невољу и муку нашу?
25 For our soul is humbled down to the dust: our belly cleaveth to the earth.
Душа наша паде у прах, тело је наше бачено на земљу.
26 Arise, O Lord, help us and redeem us for thy name’s sake.
Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје.
