Job 9
1 And Job answered, and said:
А Јов одговори и рече:
2 Indeed I know it is so, and that man cannot be justified compared with God.
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 If he will contend with him, he cannot answer him one for a thousand.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 He is wise in heart, and mighty in strength: who hath resisted him, and hath had peace?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 Who hath removed mountains, and they whom he overthrew in his wrath, knew it not.
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 Who shaketh the earth out of her place, and the pillars thereof tremble.
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 Who commandeth tile sun and it riseth not: and shutteth up the stars as it were under a seal:
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 Who alone spreadeth out the heavens, and walketh upon the waves of the sea.
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 Who maketh Arcturus, and Orion, and Hyades, and the inner parts of the south.
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Who doth things great and incomprehensible, and wonderful, of which there is no number.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 If he come to me, I shall not see him: if he depart I shall not understand.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 If he examine on a sudden, who shall answer him? or who can say: Why dost thou so?
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 God, whose wrath no mall can resist, and under whom they stoop that bear up the world.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 What am I then, that I should answer him, and have words with him?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 I, who although I should have any just thing, would not answer, but would make supplication to my judge.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 And if he should hear me when I call, I should not believe that he had heard my voice.
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 For he shall crush me in a whirlwind, and multiply my wounds even without cause.
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 He alloweth not my spirit to rest, and he filleth me with bitterness.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 If strength be demanded, he is most strong: if equity of judgment, no man dare bear witness for me.
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 If I would justify myself, my own mouth shall condemn me: if I would shew myself innocent, he shall prove me wicked.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Although I should be simple, even this my soul shall be ignorant of, and I shall be weary of my life.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 One thing there is that I have spoken, both the innocent and the wicked he consumeth.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 If he scourge, let him kill at once, and not laugh at the pains of the innocent.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 The earth is given into the hand of the wicked, he covereth the face of the judges thereof: and if it be not he, who is it then?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 My days have been swifter than a post: they have fled away and have not seen good.
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 They have passed by as ships carrying fruits, as an eagle flying to the prey.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 If I say: I will not speak so: I change my face, and am tormented with sorrow.
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 I feared all my works, knowing that thou didst not spare the offender.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 But if so also I am wicked, why have I laboured in vain?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 If I be washed as it were with snow waters, and my hands shall shine ever so clean:
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 Yet thou shalt plunge me in filth, and my garments shall abhor me,
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 For I shall not answer a man that is like myself: nor one that may be heard with me equally in judgment.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 There is none that may be able to reprove both, and to put his hand between both.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Let him take his rod away from me, and let not his fear terrify me.
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 I will speak, and will not fear him: for I cannot answer while I am in fear.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
