Job 4
1 Then Eliphaz the Themanite answered, and said:
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 If we begin to speak to thee, perhaps thou wilt take it ill, but who can withhold the words he hath conceived?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Behold thou hast taught many, and thou hast strengthened the weary hands:
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Thy words have confirmed them that were staggering, and thou hast strengthened the trembling knees:
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 But now the scourge is come upon thee, and thou faintest: it hath touched thee, and thou art troubled.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Where is thy fear, thy fortitude, thy patience, and the perfection of thy ways?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Remember, I pray thee, who ever perished being innocent? or when were the just destroyed?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 On the contrary I have seen those who work iniquity, and sow sorrows, and reap them,
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 Perishing by the blast of God, and consumed by the spirit of his wrath.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 The roaring of the lion, and the voice of the lioness, and the teeth of the whelps of lions are broken:
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 The tiger hath perished for want of prey, and the young lions are scattered abroad.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 Now there was a word spoken to me in private, and my ears by stealth as it were received the veins of its whisper.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 In the horror of a vision by night, when deep sleep is wont to hold men,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 Fear seized upon me, and trembling, and all my bones were affrighted:
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 And when a spirit passed before me, the hair of my flesh stood up.
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 There stood one whose countenance I knew not, an image before my eyes, and I heard the voice as it were of a gentle wind:
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 Shall man be justified in comparison of God, or shall a man be more pure than his maker?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Behold they that serve him are not steadfast, and in his angels he found wickedness:
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 How much more shall they that dwell in houses of clay, who have an earthly foundation, be consumed as with the moth?
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 From morning till evening they shall be cut down: and because no one understandeth, they shall perish for ever.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 And they that shall be left, shall be taken away from them: they shall die, and not in wisdom.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
