Job 19
1 Then Job answered, and said:
А Јов одговори и рече:
2 How long do you afflict my soul, and break me in pieces with words?
Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3 Behold, these ten times you confound me, and are not ashamed to oppress me.
Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4 For if I have been ignorant, my ignorance shall be with me.
Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5 But you have set yourselves up against me, and reprove me with my reproaches.
Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6 At least now understand, that God hath not afflicted me with an equal judgment, and compassed me with his scourges.
Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7 Behold I cry suffering violence, and no one will hear: I shall cry aloud, and there is none to judge.
Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8 He hath hedged in my path round about, and I cannot pass, and in my way he hath set darkness.
Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9 He hath stripped me of my glory, and hath taken the crown from my head.
Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10 He hath destroyed me on every side, and I am lost, and he hath taken away my hope, as from a tree that is plucked up.
Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11 His wrath is kindled against me, and he hath counted me as his enemy.
Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12 His troops have come together, and have made themselves a way by me, and have besieged my tabernacle round about.
Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13 He hath put my brethren far from me, and my acquaintance like strangers have departed from me.
Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14 My kinsmen have forsaken me, and they that knew me, have forgotten me.
Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15 They that dwelt in my house, and my maidservants have counted me a stranger, and I have been like an alien in their eyes.
Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16 I called my servant, and he gave me no answer, I entreated him with my own mouth.
Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17 My wife hath abhorred my breath, and I entreated the children of my womb.
Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18 Even fools despise me; and when I gone from them, they spoke against me.
Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19 They that were sometime my counsellors, have abhorred me: and he whom I love most is turned against me.
Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20 The flesh being consumed. My bone hath cleaved to my skin, and nothing but lips are left about my teeth.
За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21 Have pity on me, have pity on me, at least you my friends, because the hand of the Lord hath touched me.
Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22 Why do you persecute me as God, and glut yourselves with my flesh?
Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23 Who will grant me that my words may be written? Who will grant me that they may be marked down in a book?
О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24 With an iron pen and in a plate of lead, or else be graven with an instrument in flint stone.
Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25 For I know that my Redeemer liveth, and in the last day I shall rise out of the earth.
Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26 And I shall be clothed again with my skin, and in my flesh I will see my God.
И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27 Whom I myself shall see, and my eyes shall behold, and not another: this my hope is laid up in my bosom.
Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28 Why then do you say now: Let us persecute him, and let us find occasion of word against him?
Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29 Flee then from the face of the sword, for the sword is the revenger of iniquities: and know ye that there is judgment.
Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
