Psalms 39
1 Unto the end. For Jeduthun himself. A Canticle of David. I said, “I will keep to my ways, so that I will not offend with my tongue.” I posted a guard at my mouth, when a sinner took up a position against me.
Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
2 I was silenced and humbled, and I was quiet before good things, and my sorrow was renewed.
Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,
3 My heart grew hot within me, and, during my (meditation) a fire would flare up.
Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:
4 I spoke with my tongue, “O Lord, make me know my end, and what the number of my days will be, so that I may know what is lacking to me.”
Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
5 Behold, you have made my days measurable, and, before you, my substance is as nothing. Yet truly, all things are vanity: every living man.
Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.
6 So then, truly man passes by like an image; even so, he is disquieted in vain. He stores up, and he knows not for whom he will gather these things.
Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
7 And now, what is it that awaits me? Is it not the Lord? And my substance is with you.
Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.
8 Rescue me from all my iniquities. You have handed me over as a reproach to the foolish.
Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.
9 I was silenced, and I did not open my mouth, because it was you who acted.
Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.
10 Remove your scourges from me.
Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.
11 I fall short at corrections from the strength of your hand. For you have chastised man for iniquity. And you have made his soul shrink away like a spider. Nevertheless, it is in vain that any man be disquieted.
Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.
12 O Lord, heed my prayer and my supplication. Pay attention to my tears. Do not be silent. For I am a newcomer with you, and a sojourner, just as all my fathers were.
Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.
13 Forgive me, so that I may be refreshed, before I will go forth and be no more.
Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.
