Psalms 137

1 A Psalm of David: to Jeremiah. Above the rivers of Babylon, there we sat and wept, while we remembered Zion.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 By the willow trees, in their midst, we hung up our instruments.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 For, in that place, those who led us into captivity questioned us about the words of the songs. And those who carried us away said: “Sing us a hymn from the songs of Zion.”

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 How can we sing a song of the Lord in a foreign land?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 If I ever forget you, Jerusalem, let my right hand be forgotten.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 May my tongue adhere to my jaws, if I do not remember you, if I do not set Jerusalem first, as the beginning of my joy.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 O Lord, call to mind the sons of Edom, in the day of Jerusalem, who say: “Despoil it, despoil it, even to its foundation.”

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 O daughter of Babylon, have pity. Blessed is he who will repay you with your payment, which you have paid to us.

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Blessed is he who will take hold of your little ones and dash them against the rock.

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.