Job 19
1 But Job answered by saying:
А Јов одговори и рече:
2 How long will you afflict my soul and wear me down with words?
Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3 So, ten times you confound me and are not ashamed to oppress me.
Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4 Now, of course, if I have been ignorant, my ignorance will be with me.
Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5 But you have risen up against me, and you accuse me to my disgrace.
Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6 At least now you should understand that God has not afflicted me with a balanced judgment, though he has encompassed me with his scourges.
Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7 Behold, I will cry out, enduring violence, and no one will hear. I will announce loudly, but there is no one who may judge.
Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8 He has hemmed in my path, and I cannot pass; he has added darkness to my difficult path.
Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9 He has plundered me of my glory, and he has stolen the crown from my head.
Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10 He has destroyed me on every side, and I am lost, and, like an uprooted tree, he has taken away my hope.
Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11 His fury has raged against me, and in this way he has treated me like his enemy.
Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12 His troops have gathered together, and they have made their way to me, and they have besieged my tabernacle all around.
Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13 He has put my brothers far from me, and my friends have withdrawn from me like strangers.
Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14 My kinsmen have forsaken me, and those who knew me, have forgotten me.
Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15 The inhabitants of my house and my maidservants treat me just as if I were a stranger, and I have been like a sojourner in their eyes.
Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16 I called my servant, and he did not respond; I pleaded with him with my own mouth.
Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17 My wife has shuddered at my breath, and I have begged the sons of my loins.
Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18 Even the foolish have looked down on me, and, when I withdrew from them, they spoke ill of me.
Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19 Those who were sometimes my counselors, treat me like an abomination; and he whom I valued the most has turned against me.
Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20 Since my flesh has been consumed, my bone adheres to my skin, and only my lips have been left around my teeth.
За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21 Have mercy on me, have compassion on me, at least you my friends, because the hand of the Lord has touched me.
Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22 Why do you pursue me just as God does, and satiate yourselves with my flesh?
Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23 Who will grant to me that my words may be written down? Who will grant to me that they may be inscribed in a book,
О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24 with an iron pen and a plate of lead, or else be carved in stone?
Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25 For I know that my Redeemer lives, and on the last day I will rise out of the earth.
Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26 And I will be enveloped again with my skin, and in my flesh I will see my God.
И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27 It is he whom I myself will see, and he whom my eyes will behold, and no other. This, my hope, has taken rest in my bosom.
Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28 Why then do you now say: “Let us pursue him, and let us find a basis to speak against him?”
Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29 So then, flee from the face of the sword, for the sword is the avenger of iniquities; but know this: there is to be a judgment.
Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
