Ecclesiastes 4
1 I turned myself to other things, and I saw the false accusations which are carried out under the sun, and the tears of the innocent, and that there was no one to console them; and that they were not able to withstand their violence, being destitute of all help.
Опет видех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе оних којима се чини неправда, и немају ко би их потешио ни снаге да се избаве из руку оних који им чине неправду; немају никога да их потеши.
2 And so, I praised the dead more than the living.
Зато хвалих мртве који већ помреше више него живе који још живе.
3 And happier than both of these, I judged him to be, who has not yet been born, and who has not yet seen the evils which are done under the sun.
Али је бољи и од једних и од других онај који још није постао, који није видео зло што бива под сунцем.
4 Again, I was contemplating all the labors of men. And I took notice that their endeavors are open to the envy of their neighbor. And so, in this, too, there is emptiness and superfluous anxiety.
Јер видех сваки труд и свако добро дело да од њега бива завист човеку од ближњег његовог. И то је таштина и мука духу.
5 The foolish man folds his hands together, and he consumes his own flesh, saying:
Безумник склапа руке своје, и једе своје тело:
6 “A handful with rest is better than both hands filled with labors and with affliction of the soul.”
Боља је једна грст у миру него обе грсти с трудом и муком у духу.
7 While considering this, I also discovered another vanity under the sun.
Опет видех таштину под сунцем:
8 He is one, and he does not have a second: no son, no brother. And yet he does not cease to labor, nor are his eyes satisfied with wealth, nor does he reflect, saying: “For whom do I labor and cheat my soul of good things?” In this, too, is emptiness and a most burdensome affliction.
Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његовом, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: За кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.
9 Therefore, it is better for two to be together, than for one to be alone. For they have the advantage of their companionship.
Боље је двојици него једном, јер имају добру добит од свог труда.
10 If one falls, he shall be supported by the other. Woe to one who is alone. For when he falls, he has no one to lift him up.
Јер ако један падне, други ће подигнути друга свог; а тешко једном! Ако падне, нема другог да га подигне.
11 And if two are sleeping, they warm one another. How can one person alone be warmed?
Још ако двојица спавају заједно, греје један другог; а један како ће се згрејати?
12 And if a man can prevail against one, two may withstand him, and a threefold cord is broken with difficulty.
И ако би ко надјачао једног, двојица ће му одолети; и трострука врпца не кида се лако.
13 Better is a boy, poor and wise, than a king, old and foolish, who does not know to look ahead for the sake of posterity.
Боље је дете убого, а мудро него цар стар, а безуман, који се већ не зна поучити.
14 For sometimes, one goes forth from prison and chains, to a kingdom, while another, born to kingly power, is consumed by need.
Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.
15 I saw all the living who are walking under the sun, and I saw the next generation, who shall rise up in their places.
Видех све живе који ходе под сунцем где пристају за дететом другим, које ће ступити на његово место.
16 The number of people, out of all who existed before these, is boundless. And those who will exist afterwards shall not rejoice in them. But this, too, is emptiness and an affliction of the spirit.
Нема краја народу који беше пред њим, а који после настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.
