Song of Songs 2
1 I am a flower of the plain, a lily of the valleys.
Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
2 As a lily amongst thorns, so is my companion amongst the daughters.
Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
3 As the apple amongst the trees of the wood, so is my kinsman amongst the sons. I desired his shadow, and sat down, and his fruit was sweet in my throat.
Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
4 Bring me into the wine house; set love before me.
Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
5 Strengthen me with perfumes, stay me with apples: for I [am] wounded with love.
Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6 His left [hand shall be] under my head, and his right hand shall embrace me.
Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7 I have charged you, you daughters of Jerusalem, by the powers and by the virtues of the field, that you do not rouse or wake [my] love, until he please.
Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8 The voice of my kinsman! behold, he comes leaping over the mountains, bounding over the hills.
Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9 My kinsman is like a roe or a young hart on the mountains of Baethel: behold, he is behind our wall, looking through the windows, peeping through the lattices.
Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10 My kinsman answers, and says to me, Rise up, come, my companion, my fair one, my dove.
Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
11 For, behold, the winter is past, the rain is gone, it has departed.
Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12 The flowers are seen in the land; the time of pruning has arrived; the voice of the turtle-dove has been heard in our land.
Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13 The fig tree has put forth its young figs, the vines put forth the tender grape, they yield a smell: arise, come, my companion, my fair one, my dove; yes, come.
Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
14 [You are] my dove, in the shelter of the rock, near the wall: show me your face, and cause me to hear your voice; for your voice is sweet, and your countenance is beautiful.
Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15 Take us the little foxes that spoil the vines: for our vines put forth tender grapes.
Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16 My kinsman is mine, and I am his: he feeds [his flock] amongst the lilies.
Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17 Until the day dawn, and the shadows depart, turn, my kinsman, be you like to a roe or young hart on the mountains of the ravines.
Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
