Psalms 10
1 Why standest thou afar off, O Lord? [why] dost thou overlook [us] in times of need, in affliction?
Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
2 While the ungodly one acts proudly, the poor is hotly pursued: [the wicked] are taken in the crafty counsels which they imagine.
С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.
3 Because the sinner praises himself for the desires of his heart; and the unjust one blesses himself.
Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
4 The sinner has provoked the Lord: according to the abundance of his pride he will not seek after [him]: God is not before him.
Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.
5 His ways are profane at all times; thy judgments are removed from before him: he will gain the mastery over all his enemies.
Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
6 For he has said in his heart, I shall not be moved, [continuing] without evil from generation to generation.
У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.
7 Whose mouth is full of cursing, and bitterness, and fraud: under his tongue are trouble and pain.
Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.
8 He lies in wait with rich [men] in secret places, in order to slay the innocent: his eyes are set against the poor.
Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
9 He lies in wait in secret as a lion in his den: he lies in wait to ravish the poor, to ravish the poor when he draws him [after him]: he will bring him down in his snare.
Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.
10 He will bow down and fall when he has mastered the poor.
Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
11 For he has said in his heart, God has forgotten: he has turned away his face so as never to look.
Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."
12 Arise, O Lord God; let thy hand be lifted up: forget not the poor.
Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
13 Wherefore, has the wicked provoked God? for he has said in his heart, He will not require [it].
Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
14 Thou seest [it]; for thou dost observe trouble and wrath, to deliver them into thy hands: the poor has been left to thee; thou wast a helper to the orphan.
Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
15 Break thou the arm of the sinner and wicked man: his sin shall be sought for, and shall not be found.
Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16 The Lord shall reign for ever, even for ever and ever: ye Gentiles shall perish out his land.
Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17 The Lord has heard the desire of the poor: thine ear has inclined to the preparation of their heart;
Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18 to plead for the orphan and afflicted, that man may no more boast upon the earth.
Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.
