Job 7
1 Is not the life of man upon earth a state of trial? and his existence as that of a hireling by the day?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Or as a servant that fears his master, and one who has grasped a shadow? or as a hireling waiting for his pay?
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 So have I also endured months of vanity, and nights of pain have been appointed me.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Whenever I lie down, I say, When [will it be] day? and whenever I rise up, again [I say] when [will it be] evening? and I am full of pains from evening to morning.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 And my body is covered with loathsome worms; and I waste away, scraping off clods of dust from my eruption.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 And my life is lighter than a word, and has perished in vain hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Remember then that my life is breath, and mine eye shalt not yet again see good.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 The eye of him that sees me shall not see me [again]: thine eyes are upon me, and I am no more.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 [I am] as a cloud that is cleared away from the sky: for if a man go down to the grave, he shall not come up again: (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 and he shall surely not return to his own house, neither shall his place know him any more.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Then neither will I refrain my mouth: I will speak being in distress; being in anguish I will disclose the bitterness of my soul.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Am I a sea, or a serpent, that thou hast set a watch over me?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 I said that my bed should comfort me, and I would privately counsel with myself on my couch.
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Thou scarest me with dreams, and dost terrify me with visions.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Thou wilt separate life from my spirit; and yet [keep] my bones from death.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 For I shall not live for ever, that I should patiently endure: depart from me, for my life [is] vain.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 For what is man, that thou hast magnified him? or that thou givest heed to him?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 Wilt thou visit him till the morning, and judge him till [the time of] rest?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 How long dost thou not let me alone, nor let me go, until I shall swallow down my spittle?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 If I have sinned, what shall I be able to do, O thou that understandest the mind of men? why hast thou made me as thine accuser, and [why] am I a burden to thee?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Why hast thou not forgotten my iniquity, and purged my sin? but now I shall depart to the earth; and in the morning I am no more.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
