Deuteronomy 32
1 Attend, O heaven, and I will speak; and let the earth hear the words out of my mouth.
Слушај, небо, говорићу; и земља нека чује говор уста мојих.
2 Let my speech be looked for as the rain, and my words come down as dew, as the shower upon the herbage, and as snow upon the grass.
Нека се спусти као дажд наука моја, и нека падне као роса говор мој, као ситан дажд на младу траву и као крупан дажд на одраслу траву.
3 For I have called on the name of the Lord: assign ye greatness to our God.
Јер ћу јављати име Господње; величајте Бога нашег.
4 [As for God], his works [are] true, and all his ways [are] judgment: God [is] faithful, and there is no unrighteousness [in him]; just and holy [is] the Lord.
Дело је те Стене савршено, јер су сви путеви Његови правда; Бог је веран, без неправде; праведан је и истинит.
5 They have sinned, not [pleasing] him; spotted children, a froward and perverse generation.
Они се покварише према Њему; њихово неваљалство није неваљалство синова Његових; то је род зао и покварен.
6 Do ye thus recompense the Lord? [is the] people thus foolish and unwise? did not he himself thy father purchase thee, and make thee, and form thee?
Тако ли враћате Господу, народе луди и безумни? Није ли Он Отац твој који те је задобио? Он те је начинио и створио.
7 Remember the days of old, consider the years for past ages: ask thy father, and he shall relate to thee, thine elders, and they shall tell thee.
Опомени се некадашњих дана, погледајте године сваког века; питај оца свог и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти.
8 When the Most High divided the nations, when he separated the sons of Adam, he set the bounds of the nations according to the number of the angels of God.
Кад Вишњи раздаде наследство народима, кад раздели синове Адамове, постави међе народима по броју синова Израиљевих.
9 And his people Jacob became the portion of the Lord, Israel was the line of his inheritance.
Јер је део Господњи народ Његов, Јаков је уже наследства Његовог.
10 He maintained him in the wilderness, in burning thirst and a dry land: he led him about and instructed him, and kept him as the apple of an eye.
Нађе га у земљи пустој, на месту страшном где бучи пустош; води га унаоколо, учи га и чува као зеницу ока свог.
11 As an eagle would watch over his brood, and yearns over his young, receives them having spread his wings, and takes them up on his back:
Као што орао измамљује орлиће своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи на крилима својим,
12 the Lord alone led them, there was no strange god with them.
Тако га Господ вођаше, и с њим не беше туђег бога;
13 He brought them up on the strength of the land; he fed them with the fruits of the fields; they sucked honey out of the rock, and oil out of the solid rock.
Вођаше га на висине земаљске да једе род пољски, и даваше му да сиса мед из стене и уље из тврдог камена,
14 Butter of cows, and milk of sheep, with the fat of lambs and rams, of calves and kids, with fat of kidneys of wheat; and he drank wine, the blood of the grape.
Масло од крава и млеко од оваца с претилином од јагањаца и овнова васанских и јараца, са срцем зрна пшеничних; и пио си вино, крв од грожђа.
15 So Jacob ate and was filled, and the beloved one kicked; he grew fat, he became thick and broad: then he forsook the God that made him, and departed from God his Saviour.
Али се Израиљ угоји, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Бога који га је створио, и презре стену спасења свог.
16 They provoked me to anger with strange gods; with their abominations they bitterly angered me.
На ревност раздражише Га туђим боговима, гадовима разгневише Га.
17 They sacrificed to devils, and not to God; to gods whom they knew not: new and fresh [gods] came in, whom their fathers knew not.
Приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима, којих нису знали, новим, који из близа дођоше, којих се нису страшили оци ваши.
18 Thou hast forsaken God that begot thee, and forgotten God who feeds thee.
Стену која те је родила заборавио си; заборавио си Бога Створитеља свог.
19 And the Lord saw, and was jealous; and was provoked by the anger of his sons and daughters,
Кад то виде Господ, разгневи се на синове своје и на кћери своје,
20 and said, I will turn away my face from them, and will show what shall happen to them in the last days; for it is a perverse generation, sons in whom is no faith.
И рече: Сакрићу од њих лице своје, видећу какав ће им бити последак, јер су род покварен, синови у којима нема вере.
21 They have provoked me to jealousy with [that which is] not God, they have exasperated me with their idols; and I will provoke them to jealousy with them that are no nation, I will anger them with a nation void of understanding.
Они ме раздражише на ревност оним што није Бог, разгневише својим таштинама; и ја ћу њих раздражити на ревност оним који није народ, народом лудим разљутићу их.
22 For a fire has been kindled out of my wrath, it shall burn to hell below; it shall devour the land, and the fruits of it; it shall set on fire the foundations of the mountains. (Sheol h7585)
Јер се огањ разгорео у гневу мом, и гореће до најдубљег пакла; спалиће земљу и род њен, и попалиће темеље брдима. (Sheol h7585)
23 I will gather evils upon them, and will fight with my weapons against them.
Згрнућу на њих зла, стреле своје побацаћу на њих.
24 [They shall be] consumed with hunger and the devouring of birds, and there shall be irremediable destruction: I will send forth against them the teeth of wild beasts, with the rage of [serpents] creeping on the ground.
Глад ће их цедити, врућице и љути помори прождираће их; и зубе зверске послаћу на њих и јед змија земаљских.
25 Without, the sword shall bereave them of children, and terror [shall issue] out of the secret chambers; the young man shall perish with the virgin, the suckling with him who has grown old.
Споља ће их убијати мач, а по клетима страх, и момка и девојку, дете на сиси и седог човека.
26 I said, I will scatter them, and I will cause their memorial to cease from among men.
Рекао бих: Расејаћу их по свим угловима земаљским, учинићу да нестане спомен њихов између људи,
27 Were it not for the wrath of the enemy, lest they should live long, lest their enemies should combine against them; lest they should say, Our own high arm, and not the Lord, has done all these things.
Да ми није до мржње непријатељеве, да се не би непријатељи њихови понели и рекли: Рука се наша узвисила, а није Господ учинио све ово.
28 It is a nation that has lost counsel, neither is there understanding in them.
Јер су народ који пропада са својих намера, и нема у њих разума.
29 They had not sense to understand: let them reserve these things against the time to come.
Камо да су паметни, да разумеју ово, и гледају на крај свој!
30 How should one pursue a thousand, and two rout tens of thousands, if God had not sold them, and the Lord delivered them up?
Како би један гонио хиљаду а двојица терала десет хиљада, да их није стена њихова продала и Господ их предао?
31 For their gods are not as our God, but our enemies [are] void of understanding.
Јер стена њихова није као наша Стена; непријатељи наши нека буду судије.
32 For their vine [is] of the vine of Sodom, and their vine-branch of Gomorrha: their grape [is] a grape of gall, their cluster [is] one of bitterness.
Јер је чокот њихов од чокота содомског и из поља гоморског; грожђе је њихово грожђе отровно, пуца су му горка.
33 Their wine [is] the rage of serpents, and the incurable rage of asps.
Вино је њихово отров змајевски, и љути јед аспидин.
34 Lo! are not these things stored up by me, and sealed among my treasures?
Није ли то сакривено код мене, запечаћено у ризницама мојим?
35 In the day of vengeance I will recompense, whensoever their foot shall be tripped up; for the day of their destruction [is] near to them, and the judgments at hand are close upon you.
Моја је освета и плата, у своје време попузнуће нога њихова, јер је близу дан пропасти њихове, и иде брзо шта ће их задесити.
36 For the Lord shall judge his people, and shall be comforted over his servants; for he saw that they were utterly weakened, and failed in the hostile invasion, and were become feeble:
Судиће Господ народу свом, и жао ће му бити слуга Његових, кад види да је прошла снага и да нема ништа ни од ухваћеног ни од остављеног.
37 and the Lord said, Where are their gods on whom they trusted?
И рећи ће: Где су богови њихови? Стена у коју се уздаше?
38 the fat of whose sacrifices ye ate, and ye drank the wine of their drink-offerings? let them arise and help you, and be your protectors.
Који сало од жртава његових једоше и пише вино од налива њихових. Нека устану и помогну вам, и нека вам буду заклон.
39 Behold, behold that I am [he], and there is no god beside me: I kill, and I will make to live: I will smite, and I will heal; and there is none who shall deliver out of my hands.
Видите сада да сам ја, ја сам, и да нема Бога осим мене. Ја убијам и оживљујем, раним и исцељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке.
40 For I will lift up my hand to heaven, and swear by my right hand, and I will say, I live for ever.
Јер подижем к небу руку своју и кажем: Ја сам жив довека.
41 For I will sharpen my sword like lightning, and my hand shall take hold of judgment; and I will render judgment to my enemies, and will recompense them that hate me.
Ако наоштрим сјајни мач свој и узмем у руку суд, учинићу освету на непријатељима својим и вратићу онима који мрзе на ме.
42 I will make my weapons drunk with blood, and my sword shall devour flesh, [it shall glut itself] with the blood of the wounded, and from the captivity of the heads of [their] enemies that rule over them.
Опојићу стреле своје крвљу, и мач ће се мој најести меса, крвљу исечених и заробљених, кад почнем освету на непријатељима.
43 Rejoice, ye heavens, with him, and let all the angels of God worship him; rejoice ye Gentiles, with his people, and let all the sons of God strengthen themselves in him; for he will avenge the blood of his sons, and he will render vengeance, and recompense justice to his enemies, and will reward them that hate him; and the Lord shall purge the land of his people.
Веселите се народи с народом Његовим, јер ће покајати крв слуга својих, и осветиће се непријатељима својим, и очистиће земљу своју и народ свој.
44 And Moses wrote this song in that day, and taught it to the children of Israel; and Moses went in and spoke all the words of this law in the ears of the people, he and Joshua the [son] of Naue.
И дође Мојсије и изговори све речи песме ове народу, он и Исус, син Навин.
45 And Moses finished speaking to all Israel.
А кад изговори Мојсије све речи ове свему Израиљу,
46 And he said to them, Take heed with your heart to all these words, which I testify to you this day, which ye shall command your sons, to observe and do all the words of this law.
Рече им: Привијте срце своје к свим речима које вам ја данас засведочавам, и казујте их синовима својим да би држали све речи овог закона и творили их.
47 For this [is] no vain word to you; for it [is] your life, and because of this word ye shall live long upon the land, into which ye go over Jordan to inherit it.
Јер није празна реч да за њу не марите, него је живот ваш; и том ћете речју продужити дане своје на земљи, у коју идете преко Јордана да је наследите.
48 And the Lord spoke to Moses in this day, saying,
У исти дан рече Господ Мојсију говорећи:
49 Go up to the mount Abarim, this mountain Nabau which is in the land of Moab over against Jericho, and behold the land of Chanaan, which I give to the sons of Israel:
Изиђи на ову гору аваримску, на гору Навав, која је у земљи моавској према Јерихону, и види земљу хананску коју дајем синовима Израиљевим у државу.
50 and die in the mount whither thou goest up, and be added to thy people; as Aaron thy brother died in mount Or, and was added to his people.
И умри на гори на коју изиђеш, и прибери с к роду свом, као што је умро Арон, брат твој на гори Ору и прибрао се к роду свом.
51 Because ye disobeyed my word among the children of Israel, at the waters of strife of Cades in the wilderness of Sin; because ye sanctified me not among the sons of Israel.
Јер ми згрешисте међу синовима Израиљевим на води од свађе у Кадису у пустињи Сину, што ме не прослависте међу синовима Израиљевим.
52 Thou shalt see the land before [thee], but thou shalt not enter into it.
Пред собом ћеш видети земљу, али нећеш у њу ући, у земљу коју дајем синовима Израиљевим.
